Прочитај ми чланак
Марко Самарџија, професор кроатистике на Филозофском факултету у Загребу написао је „Српско-хрватски објаснидбени рјечник“, који је објављен у издању Матице хрватске. У интервјуу који је дао за Јутарњи лист он објашњава неке од недоумица у вези са његовом књигом.
Како сам професор Самарџија открива за Јутарњи лист, овај речник који је изазвао велику буру у јавности одавно је био у плану.
– Некакве посебне одлуке заправо није било. Грађа за речник поступно се скупљала на рубу мојих читања српске штампе и књижевних дела, што сеже још у осамдесете године прошлога века. Настанак су подстицали и такозвани разликовни речници из деведесетих, у којима се могу пронаћи којекакви „бисери“ и дилетантска тумачења због којих су нам стране колегице и колеге приговарали као да су у питању плодови озбиљне језикословне кроатистике. Коначно, кад сам пре неких пет или шест година правио биланс својих започетих а недовршених послова, међу онима које сам одлучио да довршим нашао се и овај речник – каже он.
Речник је, према његовим речима, намењен припадницима свих нарашатаја који због „милости касног рођења нису одрастали у југословенском простору“, нити су школовани по старим наставним програмима.
– Како су по природи ствари учили или српски или хрватски, речник им може корисно послужити да макар и са закашњењем виде коме заправо припада бар део онога што су учили као „наше“ – прича он.
Током израде речника професор се служио и литературом српских филолога, а посебно је истакао књигу Јована Ћирилова – „Хрватско-српски рјечник иначица – Српско-хрватски речник варијанти“, која му је била од велике користи.
– Тежиште у књизи је на лексемима на које сам наилазио у скорашњем српском новинству, у неколико угледних недељника и два дневна листа, потом у савременој српској приповедној прози, као и у другим изворима доступним на интернету. Настојао сам да заобиђем лексичку егзотику, премда то из различитих разлога често није било могуће – објашњава он.
Када га је новинар питао зашто не позајмљују и понеку српску реч кад већ вековима позајмљују турсе, мађарске, немачке, италијанске и енглеске речи, одговорио је да у хрватском постоји много позајмљеница из српског, али није желео да их открива.
– A ко каже да у хрватском нема посуђеница из српскога? Наравно да их има, додуше мање него што желе једни, а (пре)више него што други могу да поднесу. Нећу навести ни један пример како не бих дао „штофа“ онима с вишком адреналина, а мањком знања. Тих позајмљеница веројатно би било више да није било вишедеценијског политиком подупираног континуираног унификацијског насиља – прича професор.
Око речника је кренула и полемика уз помињање „попових муда“ и „фратрових јајца“, што је овај филолог прокоментарисао на занимљив начин.
– Што се стручног дела те полемике тиче, упућујем на неописиво вредно ђело Ивана Шугара „Хрватски биљни именослов“. Што се, пак, тиче брзине којом се неки хватају за туђа (попова или фратрова) муда или јај(ц)а, био бих слободан да подсетим на стихове Душка Радовића, познатога српског песника, афористичара и уредника, који, по сећању, гласе: „Кад се ујутро пробудите и не знате шта вам је, ставите руку међу ноге и потражите га где вам је. Па кад га не нађете – то вам је“ – кроз осмех је прокоментарисао Самарџија.
Извор: Јутарњи лист
