Прочитај ми чланак
Serbia live и медијски мрак или Мишљење једног укућанина
Питате ме да ли ће Двери изабрати страну у тренутном медијском сукобу? Ево кратког одговора: НЕЋЕ!
А зашто неће да се сврставају, па зар тако неки од тренутно (подвлачим ово тренутно) зараћених
страна неће да нам дају мало медијског простора? Треба бити прагматичан, па искористити оно што ти се нуди, саветују нас пролазници…
Ево одговора зашто Двери неће да се сврставају ни на чију страну.
Прво, потпуно јасно и гласно, у последњих 25 година медијски мрак у Србији никада није био већи. Милошевић, против кога сам се борио 10 година, био је већи демократа од свих ових заједно. Извршиоци западних интереса у Србији добро су научили лекцију својих учитеља. Утицај медија на креирање јавног мњења има прецизно изведене једначине: колико треба да будеш заступљен у медијима, толико ћеш простора добити. Ако некоме расте рејтинг, потребно је толико пара и толико времена на телевизијама да му са негативном кампањом спустиш рејтинг за толико и толико процената. То знају сви „велики играчи“, то врло добро зна и Вучић и скупо плаћен Блеров деливери јунит, то знају и таблоидни тајкунчићи, то зна и Бујошевић, Митровић, Родић и сви други…
Парламентарни избори 2012. и 2014. године имају једну заједничку ствар: били су нерегуларни јер се и 2012. и 2014. догодила изборна крађа. Разлика је у томе што се изборна крађа 2012. године догодила после избора (крађом гласова и разним марифетлуцима у РИК-у), а изборна крађа 2014. године крађа се догодила у току изборне кампање. Како? Зар је могуће да се избори покраду пре самог изласка на изборе? Па могуће је, наравно. Двери су тада биле потпуно медијски дискриминисане у односу на друге изборне листе. То је званично потврдила и тадашња Републичка радиодифузна агенција, која је захтевала од медијских емитера да уочену и доказану превару исправе. И шта се догодило. Па, ништа се није догодило!
„Велики играчи“ су се правили луди, или се нису оглашавали на наше захтеве за равноправним третманом у медијима, једноставно их је болело уво за поштовање закона. У том удруженом злочиначком чину учествовали су скоро сви: већина странака које данас седе у парламенту, представници ОЕБС-а и западни налогодавци, скоро сви уредници великих медија, како електронских тако и штампаних… Да ли је неки државни орган после тих избора поднео кривичне пријаве против њих, да ли су спроведене неке истражне радње против класичне обмане јавног мњења у Србији? Наравно да нису! У ствари, јесте покренута једна кривична пријава. И то против неколико водећих људи Двери, зато што смо се у току изборне кампање 2014. испред РТС-а гурали са полицијом, захтевајући да нас неко из Управе националног јавног сервиса прими и да испоштује закон. Они закон нису испоштовали, избори су прошли како су прошли, и нико се, сем Двери, није бунио против такве крађе.
Сви су се правили невешти! Свако је добио свој део колача! У ствари, знали су да је то воља „газде са запада“, којој не сме да се успротиви нико од њих, њихових послушника. Разумљиво је то, признајем…
Није прошло много дана од тих несрећних и нелегитимних избора 2014. године, нова власт се конституисала, потписала је и спровела издајнички Бриселски споразум… Онај ко га је потписао и спровео, увидео је да може и да мора колико-толико медије у Србији да стави под своју контролу.
Можда је схватио да тако продужава свој вештачки радни век „послушника“. Укинута је једна, па друга, па трећа емисија, у којима си имао бар нешто паметно да чујеш. И ту се није стало.
Они који су на изборима 2012. и 2014. године учествали у изборним махинацијама и крађама мало су се осоколили, умислили су да су неке велике медијске величине, размахали су се и ван граница својих могућности. Па код може Мика, зашто не може и Лаза!
И ево, сада су се малко посвађали око поделе плена. Неки од њих сада чак и признају да су учествовали у преварама и изборним крађама, јавно се извињавају и позивају новинаре и грађане да подигну глас и да им се придруже у борби за медијске слободе. Ако приде и повећају тираж својих новина, добро ће бити.
Па ко да им верује после свега?
Ко да верује и оним „пострадалим новинарима“ који су знали да се изборна крађа догодила и 2012. године, али су тада ћутали, правили се луди, мислећи да их се не тиче? А када су, по оној причи из Другог светског рата, дошли на њихова врата да их одведу, није било никога да их брани. Ко да им верује, кад ни они сами себи више не верују. Њихови гласови постали су налик оној буци неразговетних и шупљих звукова у ријалити-програмима, оним нарученим свађама, оговарањима и клиберењима разних проститутку, криминалаца и травестита…
Између свих ријалити-програма који се тренутно емитују, најогавнији је овај о којем сам вам сада говорио, ријалити Serbia live. Хтели то да прихватимо или не, жалосно је што сви учествујемо у њему: неко као главна звезда, а већина нас статира и чека – крај. А на крају, драги моји пријатељи или ријалити речником да вас ословим, драги моји укућани, нема награде од 50.000 или 100.000 евра, на крају је – мрак и ништа.
Молим последњег укућанина да угаси светло у мраку празног шпајза. Како рече премијер, мора да се штеди.
Бранимир Нешић, укућанин у ријалити-програму Serbia live
(Србин.инфо)
