Прочитај ми чланак
НАТО није бомбардовао Македонију али је саботирао македонске активности у сваком погледу. Од захтева да се обустави офанзива на Арачиново, преко лобирања и притисака на македонску владу за извлачење терористичких група пред неминовним поразом до слања оперативаца америчке војне компаније MPRI као подршку шиптарским терористима.
У тешким временима разбуктавања шиптарског сепаратизма у републици Македонији, јуна 2001. године наш јужни сусед од Украјине набавља 4 авиона типа Су-25 (прецизније три Су-25 и један двосед типа Су-25УБ). У то време су борбе за Арачиново (лоцирано свега 8 km северно од Скопља) достигле врхунац интензитета и један од новопридошлих авиона Су-25 је тада употребљен у извиђачкој улози, ради навођења македонске артиљерије и јуришних хеликоптера.
То је уједно била и прва борбена мисија македонског ратног ваздухопловства у историји. Ипак, догађај у коме су се македонски Су-25 највише прославили збио се током битке за Радушу, село лоцирано између Тетова и Скопља које су шиптарски терористи са територије Косова и Метохије напали 10. августа 2001. Ово место је за нападаче имало стратешки значај, јер би овладавањем тог простора успели да споје претежно албанске области Тетова и Липкова у јединствену територију.
Како су се малобројне снаге македонског МУП-а нашле у тешком положају (на дан напада је у Радуши било свега 35 полицајаца суочених са око 600 шиптарских терориста), а Скопљу претила хуманитарна катастрофа због намере нападача да заузме оближњу водоводну пумпу Рашче која снабдева главни град и ширу околину пијећом водом, македонска војска је одлучила да у акцију пошаље два авиона Су-25, опремљених са укупно 8 тона убојитих средстава.
Ваздушни напад по утврђеним положајима шиптарских терориста у Радуши (који се одиграо 12. августа) је био толико ефикасан да је драматична битка завршена већ истог дана након само два борбена прелета сухојима, а сутрадан је потписан Охридски споразум којим је сукоб завршен. Нема прецизних података о губицима нападача, али македонски извори говоре о више стотина погинулих терориста. На македонској страни, осим 12 рањених, није било губитака. Овај догађај је одличан показатељ како релативно слабо опремљена војска може лако да изађе на крај са оружаним сепаратистичким побунама употребом квалитетне јуришно-бомбардерске авијације, наносећи непријатељу неподношљиве губитке, а истовремено не трпећи готово никакве.
Што се самих македонских сухоја тиче, њихова судбина је помало чудновата. Иако су поједини извори навели да их је Македонија препродала Грузији 2005. године, испоставило се да су авиони отписани по препорукама и задатим реформским стандардима НАТО, те се неремонтовани (и сада већ неупотребљиви) налазе на паркингу војног дела скопског аеродрома још од 2004. НАТО стратези су након завршетка сукоба у Македонији инсистирали да се македонска војска одрекне својих сухоја и стотинак тенкова типа Т-55, па су авиони отписани, а тенкови претопљени.
