Његово писмо објављујемо у целости. 

 

 

„Ја сам само један обичан, најобичнији грађанин овог проклетог белог града и живим свој обичан, најобичнији живот. Знате већ како живи просечан мученик данас – радим на црно, радим још један посао са стране, храним двоје деце, жену и ташту, трудим се да им приуштим што бољи живот и да их сачувам од зла које нас окружује. 

 

За мишљење ме одавно нико не пита, осим ако се жена и ташта двоуме шта да приставе за сутрашњи ручак – а и тад победи дечји одговор, а не мој. Моје је да радим и да, колико-толико, зарадим. 

 

Ипак, с времена на време, дође до тих момената кад неке непознате људе истински и од срца занима шта ја мислим. То је, наравно, време пред сваке вашљиве изборе у овој земљи где нико нема право на приватност, па су свачији бројеви телефона доступнији него међуножје просечне старлете. 

 

Зову ме, веровали или не, већ два пута из кол-центра једне странке. Једном из општинског, једном из централног. Оба пута су ме, непогрешиво, поздравили именом и презименом. 

 

Једна госпођа која ме је звала рекла је да су број добили од анкетара – а ја ниједном анкетару никада нисам дао број телефона. Друга је рекла да она то не зна и да је само „обичан оператер“ у кол-центру. 

 

Обе су питале да ли ћу подржати њихову изборну листу 4. марта… Обе су добиле исти одговор. 

 

Тај одговор ће добити и сваки следећи несрећник који буде звао: 

 

Опет питам багро, одакле вам мој број?! Брине ме само, ћеро, да ли ово радиш за плату јер не можеш да нађеш бољи посао или ти је неко обећао радно место и државни посао, а ти си глупа и наивна па си поверовала? У оба случаја, знаш, часније је да се за 50 евра продајеш испод моста. Претпостављенима и оном главном на листи поручи следеће – гласаћу за оног који вас буде спречио да ме икада више позовете, макар ме звали и да ми уручите милионску награду!