Без додатног наоружавања и без промене стратегије одбране Србија нема јаке и јасне факторе одвраћања.

Балкан се наоружава. Хрватска је у предности јер су први почели балканску мини трку у наоружању, тако да сад сами себе проглашавају за водећу војну силу у региону. Зашто Хрватска разбацује новац својих пореских обвезника иако је, као и већина балканских земаља, у дубокој економској кризи, а не постоје никакви спољни фактори који је угрожавају? Да ли је то сама одлучила или је то део стратегије САД и НАТО јер се увелико прича о некаквом „Балканском пролећу“?

Списак оружја које су Хрвати већ добили или је процедура испоруке у току је подугачак и на њему су: борбена и теренска возила, санитетска возила, оклопна возила међу којима и тенкови „абрамс“, хаубице, хеликоптери, па чак и ескадрила респектабилних ловаца F-16. Ипак, највише полемике је изазвало 16 донираних лансирних рампи за ракете M270 MLRS, које могу да се модификују и за лансирање балистичких ракета домета 300 километара. Према званичним изјавама хрватских политичара, све је то дефанзивно оружје у функцији одвраћања?

Према темпу испоруке, Хрватској треба најмање две године да комплетира и стави у функцију своје нове борбене системе, али то није толико много времена колико се чини, јер онај ко не схвати о чему се ради и ко не буде на време отворио новчаник постаће инфериоран и рањив. Србија не може да игнорише наоружавање суседа пошто је по степену угрожености на првом месту. Мораће своју стратегију и доктрину да прилагоди новим потенцијалним опасностима у окружењу.

ТРЕЋИ ХРВАТСКИ ЦИЉ

Усташки покрет – који је имао кључну улогу у стварању и прве и друге независне Хрватске – држи кључне позиције власти у тој држави. Од три актуелна основна циља овог покрета два су реализована, а само један није. Реализовани су стварање независне Хрватске и етничко чишћење Хрватске, а није реализован циљ да се Хрватска прошири на границе бивше НДХ. Значи, трећи циљ се односи на територијалне претензије према БиХ у целини и великом делу Србије. Многи сматрају да је то сулуда и неостварива идеја, али исто је тако било тешко поверовати да ће усташки покрет остварити прва два циља, а они су у потпуности остварени уз помоћ моћних ментора. Што се ментора тиче, од завршетка Другог светског рата се зна за везе усташког покрета и западних обавештајних служби. Међутим, да су те везе посебно чврсте када су у питању САД и Енглеска, сазнало се не тако давно, и то не само са њиховим обавештајним службама него и владама. Много чвршће него што су ове владе спремне да признају. Тако се власт у Хрватској може посматрати као марионетска, која ће бити потпуно под њиховим диктатом, али и под заштитом.

hrvatskavojska03Наоружавање Хрватске прате забрињавајуће изјаве њихових политичара да нове балистичке ракете имају домет до Ниша. Зашто баш до Ниша, а не рецимо до Беча, до Милана или Трста? Зашто не до Будимпеште? Тако је одлука о додатном наоружавању Србије практично изнуђена, и то у тренутку када бисмо радије новац трошили на решавање нагомиланих економских проблема. Запад ће сигурно инсистирати да игноришемо понашање Хрватске као да нас се то уопште не тиче. Већ имамо довољно искуства са политиком дуплих стандарда да став моћног Запада није тешко предвидети: ако се наоружава Србија, то ће бити неприхватљиво звецкање оружјем, а, ако се наоружава Хрватска, то ће бити јачање НАТО и сасвим прихватљив и добар потез?

Влада Србије донела је веома добру и одлуку, што значи да пажљиво прати дешавања у окружењу и благовремено предузима безбедносне мере. Куповина руског оружја је логична јер је јефтиније, а једнако ефикасно и компатибилно са оним што већ имамо. Сем тога, куповином руског наоружања Србија је послала јасну поруку сопственом народу, али и Истоку и Западу, да нема намеру да постане чланица војне алијансе која нас је бомбардовала и убијала. Циничне изјаве да бомбардовање није било уперено против српског народа, него је у питању било „свргавање једног диктатора“, смешне су, јер су користили пројектиле са осиромашеним уранијумом и тако дугорочно ударили на здравље и генетику тог истог народа. Сада би им одговарало да Срби све то преко ноћи забораве, али то није могуће. Срби дуго памте и добро и зло.

Одлука Владе Србије није само војна, већ дубоко задире у наша политичка опредељења и јавно прокламован став: желимо у ЕУ, у НАТО никада. Након најновијих потеза ЕУ и САД – који више личе на класичне и нервозне уцене него на партнерски однос – стварно је време да се неке ствари дефинитивно разјасне. Србија би након тога имала јасну слику ко је искрено прихвата као партнера, а ко је не прихвата. То би било велико откриће јер би коначно знала где јој је место и како да креира своју будућу политику. Биће то уједно провера тога да ли неписани услов стварно постоји: нема уласка у ЕУ без претходног уласка у НАТО.

ФАКТОРИ И МЕСТА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈЕ БАЛКАНА

Не би ствар око набавке наоружања била толико ургентна да нису евидентне две забрињавајуће ствари:

• Многе озбиљне процене на бази проверних података и чињеница указују да САД припремају нову дестабилизацију Балкана;

• Сулудо смо сами уништили своје оружје које је још увек било ефикасно и за борбену употребу и као фактор одвраћања.

Нова дестабилизација Балкана могућа је зато што САД и Русија избегавају директну конфронтацију због великог ризика од ескалације сукоба и нуклеарног рата. Русија није пристала да се одрекне употребе нуклеарног оружја у својој стратегији одбране. Ратови у Украјини и Сирији воде у дирекну конфронтацију и зато Балкан све више постаје идеалан простор за сучељавање ове две велике силе без великог ризика. Запад је, по обичају, оставио многе неуралгичне тачке на Балкану као могућа жаришта будућих сукоба – Македонију, Црну Гору, Косово и Метохију, Санџак, Прешево – Бујановац – Медвеђа, границу Србије и Хрватске на Дунаву и, наравно, комплетну БиХ.

Јасно је да Србија у очекивању некаквог „Балканског пролећа“ не може седети скрштених руку и да се мора набавити бар дефанзивно оружје. Нешто од оружја је купљено у Русији, али је још увек тајна шта је то уствари као и сам темпо испоруке. Шушка се да је то, уз транспортне и јуришне хеликоптере, и ескадрила половних авиона МИГ-29, који ће се испоручивати сукцесивно. За разлику од хрватске набавке, то стварно јесте дефанзивно оружје. Авион МИГ-29 је ловац пресретач, значи намењен за пресретање и уништавање летелица које могу да угрозе Србију. Кад су у питању хеликоптери, дежурни критичари у земљи и иностранству су одмах скочили: „како јуришни, а дефанзивни; хоће ли јуришати у рикверц“? И борбени хеликоптери спадају у дефанзивно оружје јер су најефикасније средство за уништење тенкова и других оклопних снага непријатеља у случају изненадне агресије и покушаја брзог уклињавања у дубину наше територије.

ОФАНЗИВНО И ДЕФАНЗИВНО ОРУЖЈЕ

Иако сам и сам упао у ту замку, не треба дозволити да нас они који нам не мисле добро уведу у бесмислене приче о офанзивном и дефанзивном оружју. Модерни борбени системи због високе цене редовно имају двоструку или резервну намену, тако да се користе и у офанзивне и у дефанзивне сврхе. Тако се и ловац може употребити за дејства по циљевима на земљи, у дубини противника, који се не могу досегнути артиљеријско-ракетним системима. Сем тога, ако се гледају сама борбена дејства на фронту, она никад нису ни потпуно одбрамбена ни потпуно нападна. Напад је комбинација нападних и одбрамбених борбених дејстава, претежно нападних. Одбрамбена борбена дејства су комбинација одбрамбених и нападних борбених дејстава, претежно одбрамбених. Просто речено, не можете се успешно бранити без да нападате и обратно, тако да су приче о офанзивном и дефанзивном оружју прихватљиве само за лаике. Значи, ни одбрана се не може успешно изводити без офанзивног оружја нити напад без дефанзивног. Приликом набавке врсту оружја треба да диктира наша оператика, која произлази из стратегије и тактике, а не критичка и злонамерна подбадања страних моћника, за које никад нећемо бити довољно слаби да би то било по њиховом укусу.

У Србији влада озбиљна забринутост да ли ће највећи српски градови бити у домету будућих хрватских балистичких ракета. Иако лансирне рампе које ће добити затевају одређене дораде и модификације, нема дилеме да ли ће то Хрвати стварно учинити, без обзира што је то скупо и што само једна ракета кошта два милиона долара. Нема потребе да модификују свих 16, али неколико свакако хоће. Када би у питању били само застарели хрватски лансери, то неби било забрињавајуће јер би њихов ефекат био више психолошки него војни. Ипак, то није безазлено због сасвим другог разлога. Нови домет хрватског оружја отвара могућност да у евентуалном будућем сукобу и друге земље НАТО могу лансирати балистичке ракете на хрватског противника под маском да је то урадила Хрватска.

ИСТРАГА О УНИШТЕЊУ СРПСКОГ ОРУЖЈА

Српско тешко наоружање истопљено је у Железари Смедерево. Неке шаљивџије кажу да је амерички Сартид успешно пословао све док није претопио српске тенкове и артиљерију у најквалитетнији а јефтин челик. Додуше, вишак, вештачки створен смањењем војске, пре топљења понуђен је на продају, али због лошег односа према том оружју, које намерно није конзервирано ни одржавано, није било много заинтересованих купаца. Колико је тога завршило као старо гвожђе, нема објављених података, али зато итекако има логичних закључивања по основу односа бројки – шта смо имали некад, а шта имамо сад. За Сартид је то био одличан посао јер само један тенк Т-55 тежи 36 тона квалитетног челика.

Да ли су наши бивши државници и министри одбране приликом доношења овако катастрофалних одлука имали у виду колико је официра и војника страдало у настојању да то оружје не падне у руке непријатељу и да буде гарант безбедности српског народа? Зато се њихови поступци могу третирати као подривање одбрамбене моћи Србије. Јер, управо због њих, Србија данас личи на домаћина који продаје задњу краву да би купио пушку. Истрага би утврдила да ли су то урадили из незнања и стварног убеђења да чине нешто добро за Србију или су свесно доносили одлуке против интереса безбедности Србије под страним утицајем и диктатом. Да је уништено ефикасно и респектабилно оружје, нема дилеме. За илустрацију довољно је рећи да је најстарији тенк који је данас у оперативној употреби руски Т-34, који се производио од 1941. до 1945. године, још увек у наоружању 27 земаља у свету, а ми смо далеко модерније и савременије тенкове продали у старо гвожђе.

Навешћу један пример који указује како се некада чувала борбена способност државе. Као млад потпоручник, упао сам у велику неприлику. Четни старешина је грешком мом воду, уместо уља за подмазивање, издао средство за чишћење оружја (чувени „дрнч“). Тако су цеви тридесетак старих пушака М-48 нагло добиле већи степен корозије од нормалног. Моја одговорност као командира што све то нисам проверио била је велика, не због вредности пушака, то нико није ни помињао, него због подривања борбене способности војске. Минимална запрећена казна била је вишегодишња робија. Спасиле су ме моје старије колеге, и то само због моје младости и неискуства. Тако сам као млад човек схватио шта је то борбена способност војске и колико је значајна, па се питам како то да они који су непотребно уништили главнину српског тешког наоружања могу проћи без одговорности?
–
На сва упозорења стручних људи бивши министри су одговарали бахато, па чак и поспрдно. Тако је бивши министар Драган Шутановац уз осмех говорио да је Србија толико мала земља да ју је тешко наћи на карти света, те да му је доста патриота које му се обраћају а ништа не знају, јер су толико неписмени да се потписују са „патријоте“. Ништа боље није прошло ни пешадијско наоружање, па чак и лаки преносни ракетни системи, који су гажени и уништавани гусеницама тенкова, јер их се наводно у Србији могу дочепати терористи (у другим земљама то не могу). Док је уништавање тешког наоружања обавијено велом тајне, уништење пешадијског је приказивано на телевизији као нешто добро и трезвено. Све је то рађено под паролом да рата више никада неће бити. Заборавили су да је на Балкану увек било лако са стране изазвати сукобе и да је увек међу јакима било земаља које су сматрале да је баш дестабилизација нашег региона њихов геостратегијски интерес.

ШТА СЕ МОЖЕ СА СТАРИМ ОРУЖЈЕМ

Продаја српског наоружања се наставља, да ли заинтересованим купцима или у старо гвожђе, зато што је и оно што је преостало од вештачки направљених вишкова остављено да труне на ливади без одржавања. Садашња Влада и Министарсто и немају избора јер је све то уништено корозијом. Свако ко погледа то оружје а ко је служио војни рок схвата колико је често и редовно чишћење и подмазивање оружја имало сврху. Тако је и актуелно Министарство одбране 27. јануара огласило продају такозваних вишкова наоружања и војне опреме. Како је наведено на интернет сајту, понуђена су на продају 282 тенка Т-55; 220 оклопних транспортера М-60, М-80, БТР-50 и БТР-60; 200 хаубица од 105 и 155 милиметара; 1.100 противавионских топова; 26 вишецевних лансера ракета М-63. Понуђена је и већа количина лаког пешадијског наоружања – од пиштоља, аутоматских пушака до ручних бацача и тромблонских мина. Министарство је свој поступак образложило тиме да наведено наоружање и војна опрема нису неопходни за нормално функционисање система одбране и да због тога неће доћи до слабљења одбрамбене моћи Србије. Све је то невероватна заблуда и било би најбоље да се њихове тврдње и одлуке не проверавају у пракси. Још кажу да ће новац од продаје искористити за куповину новог и модернијег наоружања.

Колико је требало продати наших тенкова да би се купио један модеран, такав податак немам, јер су цене остале тајна, али могу да претпоставим да је то бар 10-20 наших „старих“ тенкова. За време Другог светског рата немачки тенк „тигар“ био је далеко бољи од руских Т-34, који у директном сукобу један на један није имао шансе. Ипак, Руси су „тигрове“ поразили бројем. На једног „тигра“ ишло је неколико Т-34 и тада „тигар“ није имао шансе. Наравно да су ово поучне ствари јер и старо оружје постаје убитачно ако се паметно искористе његове тактичке предности. Сигуран сам да би и у данашње време сви они који су прошли ратове на Балкану, ако би било, недајбоже, неког новог рата, радије узели стари добри „калашњиков“ него и најсавременију аутоматску пушку, зато што се он доказао у свим борбеним условима – у неодржавању, песку, блату и води. Увек је био добар и поуздан, а ново тек треба да прође проверу реалних ситуација. Колико смо „калашњикова“ уништили? Какав је то проблем и какви су то енормни трошкови конзервације и складиштења да се то оружје није могло чувати за „недајбоже“, као што је то раније рађено и како то раде друге земље? Ако нам страни фактор диктира шта и колико можемо да имамо, тог диктата се морамо ослободити зато што такве норме нису задате нашим суседима.

ЗАШТО ЗАПАД ХОЋЕ ПРОФЕСИОНАЛНЕ ВОЈСКЕ?

Моћни Запад инсистирао је на професионалним војскама у новоствореним државама на Балкану? Бивши српски државници и министри су једва дочекали да ту сугестију реализују под паролом да ће направити малу, ефикасну и модерно наоружану и опремљену војску. Преко ноћи су корпусе претварали у бригаде, бригаде у батаљоне, батаљоне у чете, а сав вишак наоружања који се појавио тако драстичним смањењем војске су уништили. Све приче о малој и ефикасној професионалној војсци су бесмислица, јер је рат однос бројки: ми толико авиона – они толико; ми толико тенкова – они толико; ми толико војника – они толико итд. Ако неко са мањим бројкама победи оног са већим, то се зове подвиг, зато што се ретко дешава.

А зашто Запад инсистира на професионалним војскама, и то је јасно. Још кажу: ето, и наша војска је професионална, и то је најбоље. Тачно да је то за њих најбољи систем организације због два разлога. Први је што им је војна машинерија огромна и сасвим довољна и што модерно наоружање тражи добро обученог војника. Други разлог је што углавном воде прљаве ратове, где би се обичан регрут питао зашто ратује, док професионалац то ради за новац. Код малих земаља, којима је једини циљ да се одбране од стране агресије, професионална војска није довољна гаранција. Ниједна мала и професионална војска није проблем за моћне војне машинерије великих сила, без обзира да ли је добро опремљена и наоружана. Постоје само два нерешива проблема огромних професионалних војски када је у питању агресија на малу земљу, а то су стратегија наоружаног народа и диверзантске акције (које они упорно подводе под тероризам). Тако долазе у ситуацију да је најлакше победити јер највећи проблеми за њих долазе тек после проглашења победе. Тада више гину него приликом саме војне интервенције, губици постају неприхватљиви а штета већа од користи планиране циљевима агресије.

Неко ће рећи да је стратегија наоружаног народа превазиђена и да је рецидив пропалог комунизма? Није тако, јер и неке најразвијеније мале државе на Западу имају управо овакву стратегију и концепцију. СФР Југославија је имала ову стратегију, па је разбијена и уништена, што је тачно, али је разбијена изнутра, а не спољном агресијом. На Југославију нико није ударио фронтално, ни Запад, ни Исток, иако су такве намере и планови постојали. Према мом дубоком убеђењу, разлог одустајања је сама стратегија наоружаног народа и решеност да се земља брани. Сем тога, ова стратегија је подразумевала диверзантске акције на привремено заузетој територији са унапред припремљеним и опремљеним диверзантским групама.

У садашњој геополитичкој ситуацији, имајући у виду наше окружење и сва дешавања на Балкану и према Балкану, наша мала професионална војска није довољна гаранција безбедности Србије. О нашој војсци, о њеним командантима, командирима и војницима већина српског народа мисли све најбоље. Нико на њиховом месту не би учинио више са оним чим располажу, али то је опет мало. Зато поента мора бити на изнуђеном наоружавању Србије и на војној обуци њеног цивилног становништва. Јасно је да ће нам то моћни Запад замерити, да ће то назвати „звецкањем оружјем“, припремама за агресију и ко зна шта све не. Да ће нас осудити док истовремено наоружавају своје партнере који према нама имају територијалне претензије и агресивне намере. Време је да своју судбину и своју будућност узмемо у своје руке јер је у супротном нећемо ни имати.

Све наше војне припреме морају бити у функцији одвраћања и сваком потенцијалном агресору мора бити јасно предочено да ће му сваки педаљ српске земље бити веома скуп и да се агресија не исплати. Без додатног наоружавања и без промене стратегије Србија нема јаке и јасне факторе одвраћања. Није довољно да само наша војска буде обучена и увежбана. Она треба да буде институција која ће обучити и припремити за одбрану све војно способно становништво и без редовног служења војног рока. Како ће то учинити, техничко је и сасвим решиво питање. Тек то би било довољна гаранција да ће сваки агресор на Србији поломити зубе.

Извор: Нови Стандард – Љубан Каран

Ознаке: Љубан Каран, САД, Србија, Хрватска, Хрватска војска