Прочитај ми чланак
(Телеграф.рс, Фото: Марко Тодоровић)
Сјајног српског атлетичара, бронзаног на 400 метара с препонама на аеродрому дочекало стотинак људи, међу којима и трубачи који су правили шампионски штимунг.
Емир Бекрић, сјајни српски атлетичар који је на Светском првенству у Москви освојио бронзану медаљу на 400 метара с препонама, другу за Србију у историји овог такмичења, уз два обарања националног рекорда, у полуфиналу и финалу, допутовао је у Београд.
Авион који је очекиван око 13 часова слетео је на аеродром Никола Тесла са неких пола сата закашњења, а Бекрић је у сузама изашао пред стотинак људи који су га дочекали на београдском аеродрому.
Његова појава значила је прве звуке трубача који су били присутни на аеродрому “Никола Тесла”.
Упитан шта значи знак срца који прави рукама, атлетски ас је одговорио.
– Моје срце куца за Србију, срећан сам и поносан што представљан свој народ. Данас сам ја најсрећнији и најиспуњенији човек на свету. Нисам очекивао овакав дочек и после трке сам чуо да је настала “лудница” у Србији, и ако сам ја главни “кривац” за то онда ми је драго. Овај успех не бих могао да остварим без своје друге мајке, тренера Мирјане Стојановић, која је од малог дечака створила оно што јесам, трећег на свету.
Сјани атлетичар затим је објаснио пут до медаље.
– После успешне сезоне отишао сам у Москву растерећен да уживам и дам 120 посто својих могућности. Конкуренција је била јака, али нисам се превише обазирао на то, него сам се фокусирао на своје трчање. У четвртфиналу сам трчао у осмој стази у којој се тркате некако издвојени, као сами са собом, али сам од старта почео јако, без калкулисања и потцењивања противника – рекао је Емир.
– Већ у полуфиналу хтео сам да пробијем границу од 48,40 секунди што сам и успео, а онда је наступила срећа и радост. Пред финале сам имао благи притисак, али сам схватио да он може само да ме спута па сам вратио осмех на лице и опуштен и сконцентрисан ушао у трку. Знао сам у првих 200 метара морам да прођем што “мекше” и да не дозволим конкурентима да ми одмакну. Када сам изашао на циљну равнину у последњих 100 метара наступио је налет енергије, чуо сам публику, а на конкуренте се нисам обазирао. Кад сам видео резултат на семафору нисам био свестан шта сам остварио. Обузеле су ме снажне емоције – рекао је наш освајач медаље.
