Прочитај ми чланакНе може се писати о наредним изборима а не почети неком отрцаном фразом. Нешто као кад смо били у школи: „Јесен је. Лишће жути и опада; ласте се селе на југ, а мама спрема ајвар“. Тако и овом приликом почињемо; избори само што нису, остало је још две недеље, политичка сцена се ужарила, и тако даље и тако даље.
У ствари ово нису обични избори, ово је „џа или бу“, ово је што би млади рекли: „пакујемо се или остајемо“…. Политичка сцена у Србији је доведена до апсурда, тако да више није битан ичији политички програм, битно је да не упаднемо у огољену петогодишњу (у најбољем случају) отворену диктатуру. А боме близу смо. Врло близу.
Да је политички живот доведен до апсурда, сведочи и за сада победник ових избора, човек са најбољим „пролазним временом“, момак из Младеновца и једини званични „прелетачевић“, поред сијасет добропозиционираних прелетача.
Да је ово срећна земља и да имамо озбиљну политику, млади Младеновчанин би био веома интереснатан у шоу бизнису, али ми смо толико пропали да је дечко својом апсурдном појавом већ добрано узбуркао устајалу жабокречину, потпуно пореметивши рачунице „озбиљних политичара“у погледу излазности, а ко зна шта све до краја може да се деси.
Александар Б. Ђикић
Да се разумемо, није наша политика достигла ниво апсурда пре пола сата, па да јe преостало да јој се једино комедијом апсурдаможе супротстављати, нити је Прелетачевић измислио нешто ново. Он је само у позицији да апсурд спроведе.
Стара је то болест. Сећам се да сам уочи избора 2014, предлагао својим пријатељима да озбиљно поразговарају са глумцем Ланетом Гутовићем, и да у кампању крену са Шојићем, јер је презиме наше политике – Шојић, и једино мангуп у њеним редовима је могао нешто да направи. Говорили су ми тада да сам неозбиљан, па су након избора, здање Парламента гледали са аутобуског стајалишта „Пионирски парк“ – онако озбиљни.
Интересантни су ови избори и по томе што је то дуел неприкосновених електронских медија „беломедвеђе“ ушушканих, где царују „другови одозго“, са алтернативом у виду друштвених мрежа и других ИТ керефека, где царују писмени и махом млађи инвентивни учесници политичке кампање, и где владајућа групација бива до ногу потучена и исмејана. Добар пример је рецимо твит: „Нација која је изабрала Томислава Николића, каже да је Бели Прелетачевић нозбиљан кандидат“!?
Да се разумемо имам големе симпатије за Белога, али сам на основу неких његових не баш бриљантних наступа, мишљења да ће се саплести код првог озбиљнијег искушења, што је на крају крајева и својствено његовим годинама. Али да се ради о вансеријском момку то је неоспориво.
Но нисам о томе хтео да пишем, него омакло се. Оно на шта сам желео да укажем је једна чудна појава приисутна код једног дела патриотски друштвено дефинисаних снага. При овоме наравно посебну анализу би заслуживала СПЦ и њено ћутање на ремећење великог поста у време ког српски народ треба да се такмичи у примитивизму и злоби према ближњем свом, а тек ћутање на расписивање избора на сам дан Васкрса би СПЦ морала подробно да објасни.
Не, оно што је прилично интересантно је позивање на бојкот избора од стране малобројних патриотских медија, и озбиљних људи од којих су неки и моји приjатељи. Да се разумемо, сви ми видимо да су услови за изборе дубоко нерегуларни, и крајње недемократски. И ту се можемо позвати и на медијску манипулацију, и разноразне притиске од стране власти, који неретко задиру и у претње губитком извора егзистенције, и много тога.
Сећам се да сам сада већ давне 2012, и сам заговарао бојкот избора као облик грађанске непослушности, као одговор на тадашње медијско једноумље тадашњег режима. Сетимо се само Оље Бећковић и њеног „Утиска недеље“ који се није могао емитовати без присуства: Теофила Панчића, Соње Лихт, Чеде Јовановића, Небојше „Идола“ Крстића и армије другосбијанаца. Сетимо се њеног дражесног „откачињања“ гледалаца за које би претпоставила да нису „на линији“: „Добро вече! Хтео бих да нешто кажем о Косову“…на шта би Оља као из топа:“Лаку ноћ, лаку ноћ…“
Можда, да се тада приступило бојкоту, уместо белим листићима, не би дошло до овога. Али није. Не кажем да и ови који сад заговарају бојкот нису у праву. Али једно је жеља, а друго реалност. „Бити у праву није довољно (Being right is not enough)“, рекао би Пол Валдман, објашњавајући шта прогресивци морају научити из успеха конзервативаца.
А реалност је да ће избора бити и да ће на изборе изаћи велики број грађана. Дакле прича о бојкоту је празна. Сви ми који смо живели на Косову знамо шта значи бојкот кад Албанци бојкотују. То је једна громогласна претећа тишина. Ко наруши бојкот бива бојкотован кроз генерације. То је у Србији немогуће, а поготову у данашњој Србији.
Они који заговарају бојкот покушавају то да чине са извесном академском ароганцијом. Само што не кажу: „Ви „рајо“ гласајте кад сте глупи“. Али шта заузврат предлажу? Има их и који заговарају ни мање ни више него устанак, као да се ради о гуменој играчки, а што је на папиру и за тастатуром врло лако и не боли. Такви би могли да устану, кад већ воле устанке и да изаберу некога са листе. „Ако они не знају кога -, што неко написа на твитеру, – онај што једе сендвич зна“.
Тврдоглаво заговарање некаквог бојкота, кад је он очигледно немогућ, како би се показала принципијелност и неслагање са диктатуром, и распиривање идеје безнађа („све је пропало и ни за шта се не вреди борити“) је унапред изгубљена битка. Штавише, такви се декларишу као патриоте, као противници режима, а најдиректније том истом режиму дувају у једра. Неко свесно, а неко несвесно.
Та врста јалове принципијелности подсећа на оног мужа који је неверну жену казнио тако што је себи одсекао „ону ствар“.
И на крају, док се ми надгорњавамо ко је у праву, док имамо суспендован парламент, на Косову се много тога дешава, а ништа на нашу корист. Не видим да то буди неко веће интересовање у нашој јавности. Али зашто помињем Косово у овој причи о председничким изборима? Зато што би ти избори требало да се одрже (и) на Косову и Метохији. „Па шта је ту чудно“, запитаће неко. „Зар Косово није Србија“?
Да појаснимо: 16. Децембра 2016. Године, у Службеном гласнику РС објављена је одлука број IУо-149/2014[1], којом се констатује да начин спровођења избора 2014. на Косову и Метохији није у складу саУставом. У основи, ово оспоравање се односи на бројање гласова ван бирачких места. На исти начин, спроведени су избори и 2016. Уставни суд ће и њих вероватно по истом основу поништити негде 2018.
И ови избори ће се спровести по истом систему, дакле ономе који je Уставни суд већ оспорио. Владајућа коалиција громогласно најављује велики број гласова за њеног кандидата управо са Косова. Дакле гласова који су због начина гласања, а према Уставном суду, спорни. Да ли се ту ради о политичкој злоупотреби специфичног, да не кажем тешког положаја Срба на КиМ?
Ја позивам патриоте који позивају на бојкот, да се ману ћорава посла, него да на пример дају одговор на горепостављено питање. А кад на то добијемо одговор, да омогућимо и тим Србима да гласају као и сви други. Ако то не можемо, ако Срби са КиМ не могу да гласају као и други Срби у Србији, онда је неморално изборе на КиМ и одржавати, нудити људима илузију да учествују у политичком животу своје државе, а знати да то није истина.
Е у том случају је бојкот оправдан. Али не бојкот од стране поједине политичке групације, него читавог политичког корпуса, како владајућег тако и опозиционог, и не бојкот избора него бојкот из солидарности, бојкот свих фактора, свих преговора и разговора, са онима који не омогућавају политички суверенитет Срба са КиМ. Е на тај начин једино можемо показати да нам је стало до суверенитета.
А кад изнад суверенитета стављамо ситнополитичко шићарење којиме уписујемо неколико десетина хиљада гласова које ће једнога дана кад то не буде важно Уставни суд оспорити, такође показујемо колико нам је до суверенитета стало.
УГОВОР
[1]http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlas9a0500862
