Београд, нажалост, већ одавно није престоница ни Срба ни Србије. То је окупиран град, уосталом као и цела Србија.

Нема нам спаса са оваквим лудацима, манијацима и битангама на власти. Најниже плате у Европи, уништена индустрија, упропашћена пољопривреда изложена монополској конкуренцији у властитој земљи, уништена војска, неспособна да одбрани границе земље, уништена социјална функција државе, уништена усмеривачка улога државе у области економије,уништено домаће банкарство, уништено школство, уништен морал на којем почива српско постојање и наметнуто, чак и законски постојање свих изопачениости са Запада које добијају статус друштвено пожељног обрасца понашања, страховита медијска пропаганда како би се променила свест српског народа, итд, итд. су резултати ове „просрпске“ власти.

Та олош која води Србију је потпуно лишена осећаја националне припадности и судбина српског народа, као и судбина српске државе њих уопште не интересује. Београд је данас највећи антисрпски град. Садашњи нараштај интелектуалне елите, однегован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји српске културе.

Данас у српском народу постоји категорија људи који су ангажовани у политици и култури, делују са много страсти, упорно, без талента, али са убеђењем да су даровити, хране се мржњом према сопственом народу, српску историју преврћу и моделирају у складу са својим циљевима а ти циљеви су брисање свега што има српски предзнак.

Смета им Српска православна црква, Матица српска, Српска академија наука и уметности, српски великани; научници, књижевници, спортисти; сваки српски успех сматрају сопственим поразом а сваки српски пораз доживљавају као властиту победу.

Не верују у Бога, презиру православље, али немају ништа против других религија. Контролишу све институције културе у Београду, држећи их годинама иза катанаца, само да свету не би били доступни докази да су Срби народ са богатом културом, историјом вредном поштовања, да имају своје великане.

Мржња према свему што је српско основно је погонско гориво ове скупине бедника чији ће животи остати упамћени само унутар зидова њихових породица, а народ из којег су потекли сетиће их се, повремено, листајући књигу (ако неко буде имао воље и снаге да такву књигу сачини) у којој су сва њихова, „дела“ умотана у крпе извађене из септичких јаме.

На београдским улицама живи више од 1000, одраслих и бар још толико деце. Сваки пети суграђанин коме је кревет на асфалту, има високу или вишу стручну спрему, док је сваки трећи завршио средњу школу. Сваки други бескућник је некада био у браку.

Међу најгорима смо у Европи по потрошњи меса, рибе, млека и воћа. Уместо на килограм купујемо на комад, сокове скоро да не пијемо, једемо најјефтинију саламу, уместо шницле купујемо говеђе репове и свињска ребра. Хранимо се крајње нездраво.

Цене студија приватних и државних факултета у Србији су готово изједначене. О зубару Срби одавно не размишљају. Зато сваком четвртом становнику недостаје више од 10 зуба. Смањили смо се и популационо, па нас је у последњих 10 година мање за око 200.000, док у истом периоду у 370 се­ла у Србији ни­је ро­ђе­но ни­јед­но де­те…

“Улизице – то су за мене најгори људи на свијету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свијету, јер ће уништити све што је истинска људска вриједност.”- Меша Селимовић.

(The Balkans Chronicles)

Ознаке: Београд, животни стандард, Срби, српски политичари, Тхе Балканс Цхроницлес