Прочитај ми чланак
Београд балкански бисер међу градовима, мета и богат плен свих наших освајача, са својим положајем и богатим културно-историјским наслеђем издвојио се међу осталим градовима и заслужено је понео епитет српске перјанице и српске престонице. Од времена Књаза Михаила Обреновића Београд је све више добијао на значају јер је постајао светионик српске слободе и место одакле извиру нове напредне народне идеје и где се формира интелектуална елита.
То је био град који је доживео своју ренесансу и својим узлетом завређивао је поштовање сваког Србина. Колики је значај Београд имао за српски народ најбоље осликавају речи мајора Драгутина Гавриловића:
„Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престниоце има да буде светао. Војници! Јунаци! Врхона команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш Пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за ваше животе, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”.
Oваквим речима не могу да се подиче ни светлуцави Париз, китњасти Беч ни велики Лондон једино може да му парира Жуковљево наређење браниоцима Москве:
„Одавде више нема назад. Иза нас је Москва!”.
Kaда један народ такве речи упути својој престоници то је онда сведочанство о нераскидивој љубави и поштовању. Рушио га је Хитлер али га није разрушио јер је опет Београд васкрсао још лепши . У периоду друге Југославије (СФРЈ) Београд је на најбољи могући начин представљао оно што јесте главни град једне велике државе.
Након распада СФРЈ и рапидног смањења српске територије Београд је и даље остао српска глава али каква? Данас је Београд већи и много људнији него икада, а Србија мања и сиромашнија и уз то демографски тешко утучена. Сваки српски град, варошица и село муче муку и бију тешку битку за сваког становника за сваку нову бебу како би могли да опстану. Почевши од Суботице преко Крагујевца па до Ниша, Лесковца и Врања свуда је слика иста, већина људи без посла, а и они који раде зарађују минимално, младост тих градова одлази у бели свет али и у Београд (студије,посао,итд). У оваквој ситуацији било би за очекивати да Београд крене у битку за Србију, да врати дуг потомцима оних који сељака који су 1915. дали своје своје животе за његову славу али авај од тога ништа.
Не само да Београд ништа не чини за такву Србију него се понаша као размажено дериште узимајући све за себе без имало обзира за друге. Да ли може обогаљено српско тело са својим истањеним мишићима да на себи држи оволику главу?
Немогуће јер кад је један уд несразмерно већи од других то медицина препознаје као деформитет и тешко је таквом организму да опстане. Београдска глава неумољиво из српских капилара исисава још мало оне здраве животне крви која је у Србији преостала. Као билдер накљукан стероидима он се нарцисоидно показује остатку мршаве Србије практично јој се ругајући што је таква и што је нико не жели.
Видео Београд Париз и Дубаи па би и он да њега сиромашна мајка (Србија) обуче да буде у том ноблес друштву. Да је којим случајем Достојевски савременик ових београдско-српских прилика имао би материјала за писање којим би надмашио своје јунаке Раскољникова и браћу Карамазове.
A можда је Србија препрека европској и светској будућности Београда!?
Хиљаде и хиљаде запарложених хектара, квадрати и квадрати напуштених фабрика по читавој Србији који чекају да се у њих удахне живот и да их притсну руке ратара и мајстора, а неки би у Београду читаву српску машинерију сместили на два километра поред Саве називајући то још националним пројектом.
Поред оволике плодне земље стављати „национални пројекат” у кутију шибица и неко имагинарно потемкиново село је ништа друго него злочин и неодговорност према сопственом народу. Национални пројекат може да буде само изградња и модернизација целе Србије, мајке са бебама у колицима, деца са добром ужином у школама (данас су гладна), задовољни радници и сељаци – то су пројекти!
Рад на уједињењу свих српских земаља (то је некада Београду била племенита мисија) то је пројект над пројектима, а не нека макета у стаклу ко за час опште техничког образовања за осми разред основне школе. Богата Србија значи и богати Београд а никако обратно. Београд постоји због Србије, а не Србија због Београда. За сада једино нам остаје нада да ће неко да се дозове памети док још има времена, да повуче ручну како би се Београд окренуо Србији и да опет буде њен културни и духовни бисер који ће закрпљену и обновљену српску лађу успешно водити кроз балканске,европске и светске воде, а не да је спушта на мутну савску воду.
Мајор Драгутин је узвикнуо:
„Војници! Јунаци!”
А ја ћу:
„Грађани! Мученици! Одбранимо Србију како би смо одбранили и наш Београд!”
СРБИН.ИНФО – Никола Стојановић
