Србија се пројектује и „обрађује“ да буде колонија Западног геополитичког интереса, односно да буде периферија ЕУ у периоду од 10-так година али и да буде део НАТО.

Да подсетимо да је Брозова политика од 1950. године отворила пут Маршаловом плану и сарадњи са НАТО као и културно отварање бивше Југославије према западној култури. Након распада бивше Југославије у време Слбодана Милошевића Србија је постала држава парија у западном свету што је утицало на војну акцију НАТО и САД према Србији 1999. године.

Запад, пре свега ЕУ и САД, у Србији су виделе „малу Русију“ и водиле закаснели „хладни рат“ у Европи управо према Србији. Милошевићева власт више је играла на карту преговора и сарадње са Западом и поделом стратешких интереса него са Јелциновом администрацијом. Пад Слободана Милошевића с власти је изведен уз учешће САД и ЦИА, али и уз подршку Руске дипломатије, која је дошла код Милошевића да му каже “игра је завршена“.

Јенки на „Српском двору“

Србија је доласком ДОС-а на власт у 80-90 одсто била везана за САД и ЕУ, пре свега Немачку, што се видело и по начину формирања владе која је већ раније била припремана за преузимање власти од западних дипломатија и тајних служби.

Русија је и доласком ДОС-а на власт значајно била маргинализована све до 2006-2007. године.

ДОС-ова политика је отворила врата америчким стратешким интересима уз „замрзавање“ Косовског конфлкта и фазну припрему за независност коју је обелоданила и ЕУ у већини и САД.

Руска политика је тек 2008. године дала ширу подршку Србији јер је то био и став државне власти Србије.

Премијер Србије др Коштуница више је у својој политици, од доласка на власт 2004. године а и раније као председник СРЈ, био окренут ЕУ у западу и преокрет је тек настао 2006. године, када су геополитичке карте већ биле подељење.

Сви премијери Србије од 2011. године (др Ђинђић, Зоран Живковић, др Коштуница све до Мирка Цветковића) играли су на западну карту у свим сферама деловања и економије.

Све владе од Зорана Ђинђића до данашње владе Александра Вучића фаворизују америчку политичку и економско-ескпертску олигархију која се заснива на неолибералној неофридмановској и ММФ пракси и инструкцијама.

Запад „усисава„ Србију

Председник Србије од 2004. године Борис Тадић до свог пада с власти био је и остао „западни питомац“, почев од своје проамеричке политике као министар одбране, коју је касније предавао западним питомцима, пре свега у ДС преко Драгана Шутановца до будућег премијера Србије Алекснадра Вучића и осталих који су остали верни политичкој доктрини евро-атлантизма у Србији. Војно стратешки односи Србије са Руском федерацијом нису искрени, ако у политици одбране има искрености сем интереса.

Односи са Руском федерацијом су на нивоу нужног сарадништва и „партнерства“ док је права стратегије одбране Србије у мрежи атлантизма и америчке доктирне утицаја у Европи. Највећи део ратних генерала и официра је одавно у пензији или ван оружаних снага. Сада су у командним структурама амерички и НАТО питомци који „корак по корак“ следе политику НАТО-а. Следи формула “Ко жели у ЕУ мора бити део НАТО-а“. Све досадашње владе у Србији више су јачале привредне и политичке везе са ЕУ и САД него са Русијом и државама БРИКС-а. Таква политика део је политичке и геополитичке прагматике, али и интереса да Србија буде пацификована и етапно дисциплинована, од стране ЕУ, сталним уценама за време и брзину приступања ЕУ.

Од Србије се тражи више него од било које државе некадашњег источног блока, уз стално преиспитивање, неповерење и проверу оданости Западном свету и демократији. Таква политика је у ствари колонијалног карактера дугорочног трајања. Садашња влада са премијером Александром Вучићем је скоро 100 одсто прозападна. Прво, нема у парламенту странака критичара ЕУ и политике САД, и друго из партија које су све прозападне формирана је влада која је окренута према Бриселу, Берлину и Вашингтону. Русија је само „дипломатски“ и тактички за време интерес Србије. Што се више буде продубљивао јаз или конфронтација ЕУ и Руске федерације око Украјине, уз менторство САД и НАТО, Србија ће све више по сили и инерцији бити „утапана“ у Западни политички свет без повратка.

Поглед на Србију до 2025 године

Србија нема политичке, економске али ни духовне снаге са својим естаблишментом да покаже „неутралност“ у балансирању и интересима Запада и Истока ЕУ и Русије, НАТО и САД и руских стратешких интереса на Балкану. Стратегија „Јужног тока“ значајно ће бити ослабљена на Балкану и у Србији и евентуално значајније, односно кључно преоријентисање Србије према ЕУ, утицаће на повлачење руског капитала из Србије рачунајући и руску продају НИС-а некој другој компанији, уколико буде проценила да губи интерес у Србији. Таква једна политика може да се очекује у периоду од пет година. Интерес је да на Балкану и у Србији у наредних десет година буду заступљене компаније ЕУ и САД и оне ће у ривалству водити борбу са компанијама из Русије и Кине.

У таквом надметању Србија ће јефтино продавати своје ресурсе, своју радну снагу и знање уз одлив мозгова према Западу. Србија у периоду од десет година функционисаће са распродајом својих ресурса, са малим платама и европским законима и праксом која треба да се променом свести „угради“ у Србију. Политичка олигархија, пре свега економска, биће под директним утицајем страних компанија, у наредних пет до дест година биће све „окрутнија“ у духу новог економског конзервативизма и сурових закона „тржишта“, пре свега монопола великих увозних или тајкунских монопола.

Политичке странке ће мењати наредних година своје програме, називе и концепције како би се „хибридно“ приближавале ЕУ. То се највише види по намери да СПС после четврта века мења своје име, оријентацију и концепт. То се треба очекивати и од других странака. Стратегија Запада према Србији је да буде колонија потрошача, држава ограниченог утицаја која пре свега војно стратешки треба да буде послушна и да дугорочно „плаћа“ цех  периода 1991 -1999. година. Партије и лидери који су 1999. године били велике патриоте у одбрани Србије, данас су променили свест и сада су део прагматике запаног света. Односно интереса.

Посебна је намера Запада да ојача разне секте и слаби СПЦ уз реалну јавност, не само истополних веза, већ легализацију истополних бракова и промена закона о браку и породици. То се реално може очекивати до 2018. године. Највећи број јавних предузећа и јавно комуналних предузећа у Србији и Београду биће приватизовано и и већинском пакету страних компанија. Можемо да претпоставимо да ће Београд већ 2025. године пити искључиво флаширану воду, а много раније приватизоваће се градска чистоћа, водовод и канализација и део енергетског сектора. Србија до 2025. биће потпуно другојачија него данаас, регионализована са јаким утицајем страних компанија и правила друштвеног и радног деловања.

(Видовдан.орг)

Ознаке: ЕУ, НАТО, Русија, Србија, српски политичари, Томислав Кресовић