Прочитај ми чланак

БЕОГРАЂАНКА ЖИВЕЛА АМЕРИЧКИ САН, па одлучила да се врати у Србију

0

БЕОГРАД - Јована Стојановић (22) бриљантно је завршила студије економије на једном од најпознатијих америчких универзитета и - вратила се у Србију.

5

Ова Београђанка, која је дипломирала на Универзитету Камберландс у Кентакију, перфектно говори енглески и шпански језик, вешта је и на кошаркашком и на фудбалском терену, што сведоче многобројне освојене медаље, а једна је од ретких која је одлучила да се врати у земљу упркос сјајним понудама за наставак пословне и спортске каријере у САД.

– Средња школа коју сам уписала прима ученике из више од 30 земаља, што је за мене била дивна прилика да видим како ти људи живе, каква им је култура. Код Американаца су ми се свидели њихови манири. Пролазник који вам иде у сусрет увек ће се осмехнути или рећи „наздравље!“ ако чује да сте кинули – објашњава наша саговорница.

Ипак, након бриљантно завршених студија економије, Јована каже да није себе видела у Америци.

– Осим удаљености од породице и великих финансијских издатака, као објективних мана живота у Америци, сметао ми је и недостатак слободе и топлине. Највише ми је фалило слободе да одем да прошетам, седнем у кафић, да се дружим. Сваки дан је био исти, а кампус у ком сам студирала био је на аутопуту, у околини није било ничега. Само већи градови које сам посетила, попут Њујорка или Чикага, имају динамичнији живот. Недостајало ми је и људске топлине. Приметила сам да немају навику да доручкују заједно са породицом или да се јаве укућанима и попричају мало с њима кад стигну кући. Једино се за време празника осећа нека породична атмосфера.

– Тренирам кошарку од седме године, играла сам у Црвеној звезди с којом сам освојила државно првенство 2010. Као мала волела сам фудбал, тако да је половина медаља у мојој соби освојена на фудбалским турнирама. На мајчин наговор определила сам се за кошарку, а у Америку сам први пут отишла после трећег разреда средње школе, преко програма спортских стипендија. Међутим, остала сам само четири месеца, јер сам тамо сазнала да имам повишен шећер и морала да се вратим. Следеће године, поново сам одлетела преко океана, на студије економије – започиње причу Јована. Тамо се веома брзо уклопила.

Јована је у Београд слетела прошле недеље па још није сигурна да ли ће кошаркашку каријеру наставити као играч или ће се можда опробати у улози тренера за децу. У плану је уписивање и мастер студија јер, како каже, волела би да се бави менаџментом ако се укаже прилика.

Пред утакмице говор на српском

Јована не крије да је велики родољуб па јој је у студентској соби увек била окачена српска застава. Поред ње, направила је и сликовит приказ Моста на Ади и авиона који лети изнад њега. Такође, свом кошаркашком тиму је пред утакмице држала говоре на српском језику.

– Пред сваку утакмицу имала сам част да одржим кратак говор на српском, храбрила свој тим и говорила: „Идемо да их добијемо.“ Они ме, наравно, ништа нису разумели, али мислим да су могли да осете моју срчаност.

2 коментара “БЕОГРАЂАНКА ЖИВЕЛА АМЕРИЧКИ САН, па одлучила да се врати у Србију

  1. Гаудеамус Игитуровић каже:

    Тачан коментар „стефан бакус“. Од седамдесетих Америка заиста није више сан. Њих су поробили, много пре него што су дошли код нас. Побуна је у крви угушена. Национална гарда Охаја, која је „пријатељ“ Српске војске тј, „Војске Србије“, је буквално убијала у њиховом студентском кампусу. Све вође побуне (студентски протести, „деца цећа“, покрет црнаца итд…) из 60-тих и почетка 70-тих су побијене или увучене у естаблишмент. Живот тамо је монотон. Посебно у мањим местима. Јутро, доручак, вожња на посао, у девет крећеш на аргата, пауза за ручак око 13 часова, око пола сата-сат, онда опет до 17, па возиш кући, нешто поједеш, телевизија, кревет. Петак „хепи ауарс“ од 17-19. ‘Ватају оне који иду с’ посла у петак, пред викенд. Пиће у пола цене, а некад и „хаф оф д хаф“. Пилећа крилца (чикн енчилада), онион рингс, џабака. Пичерс оф бир (за мушке), маргарита (за даме). „Храбрији“ пију текилу. „Најхрабрији“ мескалу. Лижу со са надланице и лимун. Србљи наруче дуплу мескалу, за инат маме вам га спотакнем, и истресу је. Оног црва, што се скврчио на дно, оставе за пилићи. Пита оно дете – ‘Оћете ли со и лимун? Јок, бре, дете! Ја сам дош’о да пијем, а не да се за*ебавам! Она гледа оним крупним плавим очима, смешка се увежбано љубазно (очи јој се не смеју), али ништа јој није јасно. Види се да није програмирана за ту ситуацију. Дође викенд, мало евентуално излет („фишинг“ или „кану трип“, забавни парк), куповина, црква – обично Прва или Друга баптистичка :) – у недељу пре подне и опет исто. На радном месту веома често нема прозора и цео радни дан човек проведе под неонским светлом. Депримирају и њихови продајни ланци за „обичан“ народ (Тојс ‘ор ас, ЏејСи Пени, КиМарт итд.) који су у свим градовима истог унутрашњег распореда, да би купац као аутомат тачно знао где је шта, без обзира у ком граду се налази. Телевизијски програм им је сваки дан у длаку исти. Посебно на националним станицама (СиБиЕс, ЕјБиЕс и ЕнБиСИ), изузев ако неко не жели да гледа специјализоване канале, као што је 24 часа искључиво метеоролошка прогноза (аман!), или вести. Они, бре, ТВ Програм штампају у јануару за целу годину и то иде у длаку на време! Ако се не рачунају велики градови, унутрашњост изгледа прилично сиромашно, запуштено и напуштено. Посебно на Средњем Западу, који је аграрни крај. Живе у дрвеним кућама у којима наш „пољопривредни произвођач“ ни кера не би држао. Подељени су по свим линијама. Расно. Социјално. Културолошки. Етнички. Подељени су и по државама. Неке државе су много богатије, него неке друге, што прави огромне разлике, иако су сви номинално у САД. Да су љубазни, јесу. То их уче од малих ногу. Да су хладни, јесу. Пре би се рекло неповерљиви. Посебно бела популација која је, у просеку, врло несигурна и уплашена. Мало путују (опет просек). Ко је био у Мексику или Канади, тај је „светски путник“. Мало знају о свету, ван свог „комјунитија“, изузев онога што им сервирају на ТВ. Они заиста сматрају да је Америка „најбоље место на свету“ и јако се љуте ако неко то доведе у питање. Многи покушавају да се понашају „квази доминантно“, управо из тог разлога, али их на крају и врло брзо увек сведемо на праву меру :). Међутим, када им се пробије та одбрамбена кора која их чини дистантним и неповерљивим, коју им гради васпитање и несигурност, могу да буду заиста љубазни, радознали, добри другови, као уосталом што су „обични“ људи свуда у свету. Ми се са тим обичним Америма прилично добро дружимо, јер смо „у просеку“ врло екстровертни, говољиви, свашта знамо, „европски“ лукави, дувамо се, брзо се сналазимо и свуда се понашамо као код своје куће. Радимо и причамо олако оно што они већ давно не смеју. Све то је њима најчешће занимљиво, а многима и симпатично, јер их вероватно подсећа на то какви су и они били, пре него што их је естаблишмент узео под своје и од њих направио зомбије. У просеку.

  2. stefan bakus каже:

    kakav san? Trening soba, soba trening… nema price, samo rad i samoca. Od sedamdesetih naovamo amerika nije vise san.

Коментари су затворени.