Прочитај ми чланак

БЕЖ’ТЕ ТУРЦИ, СТИЖЕ ПЕША: Бошко је шест пута рањаван бранећи свету српску земљу!

0

Већ у првим акцијама истакао се као храбар борац

У селу Ражљево, под обронцима Мајевице, негде на средини пута између Брчког и Бијељине, не тако давне 1971, рођен је Бошко Перић Пеша.

Своје школовање је започео у родном селу Ражљево. Био је примеран и вредан ђак. Основну школу је завршио 1986. године познат као, већ тада, сналажљив момак, даље школовање је наставио у Словенији код рођака, у Љубљани.

Живео је код једне од својих сестара, у том граду је уписао електротехничку школу, смер телекомуникације. Средњу школу је завршио 1989. године по завршетку школовања одлази на служење војног рока у тадашњи Титоград.

Из војске се враћа кући у Ражљево са чином десетара. Убрзо затим опет одлази у Словенију, у Копар, где налази запослење у својој струци.

По избијању ратних сукоба у Хрватској, одлучује да се врати у родно место, што и чини задњим возом „Љубљана-Винковци“. Чим се вратио у свој завичај, ставио се на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Прво ватрено крштење му је било у пролеће 1992. године у ослобађању Шамца.

У оквиру резервног састава, тада још ЈНА, пред сам почетак рата у Брчком формирана је елитна јединица црвених беретки по узору на јединице капетана Драгана у Крајини. У тој јединици се налазио и Бошко Перић. Већ у првим акцијама истакао се као храбар борац, што доказује начин на који је први пут рањен; приликом заузимања приградског насеља Кланац, Бошко ношен својом младалачком жестином усправио се и с митраљезом у рукама кренуо према муслиманским положајима: “Беж’ те, Турци, стиже Пеша!“, загрмео је.

Испред њега је била чистина. Док је тако усправно ишао пуцајући, сасекао га је рафал. Добио је три метка, један у ногу, два у руке, али се још држао на ногама. То је било прво рањавање од укупно шест. Друго рањавање у августу 1992. је поново издржао на ногама, и ако га је бровинг погодио у прса, жеља да одбрани свој народ, за дивно чудо, га је одржала у животу.

По изласку из болнице оснива интервентни вод који тада броји 19 војника, остварује значајне подвиге у пробијању „Коридора Живота“ који је био једина веза са западним делом Републике Српске.

У марту 1993. године одлуком 1. Посавске бригаде ујединили су се сви интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу! Нико се није много двоумио о командовању таквом јединицом, Бошко Перић Пеша био је чини се, својим рођењем, предодређен за такву одлуку. Чак је пао предлог и да јединица носи његово име, као симбол једног поимања рата, части и поштења који су красили младића који ће до краја свог кратког живота на телу имати више рана него што је проживео година.

Коначно у истом месецу, удружењем више интервентних водова, формирана је специјална јединица “Пеша“ Бошко Перић, надимак Пеша је добио по стрицу који је био четник у другом светском рату.

Под командом Бошка Перића Пеше, специјална јединица је била храбра и дисциплинована, и као таква је била узор осталим српским јединицама. Специјална јединица „Пеша“ успешно је бранила свету српску земљу на свим фронтовима широм РС.

Дана 14. новембра 1994. године Бошко Перић Пеша, шест пута рањаван, креће у своју последњу акцију на сопствени захтев, у покушају да спасе око 70 опкољених српских војника, на брду Лисаца на Мајевици. У блиској борби, прса у прса, муслимански војник баца пресудну бомбу, која пада у непосредној Пешиној близини, чији га гелери погађају по целом телу.

Још при свесном стању, лежећи на земљи, питао је двојицу својих војника “Је л’ ми лице пуно оштећено?“

Бошко Перић Пеша био је мртав непун минут од рањавања. Гелер је кроз врат директно отишао у мозак. Тело му се још борило са смрћу док на крају и срце није поклекнуло.

Пешина јединица и дан данас, постоји.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

21 коментара “БЕЖ’ТЕ ТУРЦИ, СТИЖЕ ПЕША: Бошко је шест пута рањаван бранећи свету српску земљу!

  1. Simerijanac каже:

    Хвала уредништву овога портала што се сјети овог јунака кони је живјео у рингованој кућици у мјесту Ражљеву, засеок Посавци, а око дванаес’ километара источно од Брчког.

    На посљедњи испраћај му је дошло на ‘иљаде људи. Долазећ’ на са’рану, 16. НОВЕМБРА 1994. године, сриједа, команданд 1. Посавске бригаде Милорад Кутлешиш, а који виђе гдје је Пеша живјео, пред окупљеном и тужном масом рече : “ БРАЋО СРБИ ! У ОВАКВИМ КУЋАМА СЕ РАЂАЈУ ЈУНАЦИ ! “

    Ако лаже мој брат који је са’рани присуствовао, е онда лажем и ја !

    ДА !
    У ТАКВИЈЕМ КУЋАМА СЕ ЈУНАЦИ РАЂАЈУ !

    Још једном : Нека ти је вјечна Слава бесмртиче, команданте који ћеш у мојем срцу живјети док сам и ја жив. А и у срцима будућих генерација, доклен сјећање сеже.

    Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити !

    1. AUTOR каже:

      tesko njegovoj majci…

    2. Simerijanac каже:

      Моје саучешће , ратни.
      Након толико времена, јер нисам знао за твоју трагедију.
      Нисам знао за твог храброг брата.

      Лака му црна земља била, а Господ душу да му прости !
      Вјечна му Слава и хвала !
      Господ му Царство Небеско у Вјечности даривао.

    3. Simerijanac каже:

      Ратко је био легенда која се ријетко рађа. И као храбри командант, али и као мудри командант који није дозовољавао да се дијелимо као у ww2. Јединствени ланац командовања, а колико чујем није подносио паравојне јединице и викенд ратнике. Ту му скидам капу. Од нас је створио праву Српску војску а не пљачкашку руљу типа разних Аркановаца, Гишки, Шешељоваца и осталих страначких јајара.

      Једини рат са јасним ( Српским) циљем, а у посљедњих стотињак година смо водили ми : прекодрински Срби.

      Остали јунаци ( понављам : српски јунаци) дадоше своје животе које издадоше луде, горде и издајничке вође зарад пугубне идеологије југословенства.

    4. xyz каже:

      Све успешне акције ВРС је генерал Маноило Миловановић испланирао.

    5. Simerijanac каже:

      Нисам имао прилике да се икада сретнем с’ њим. Ипак сам је био само један обичан војник, који је узео свој ПМ 72 у руке са својих 20 година.

      Јеси ли погледао икада ово : https://www.youtube.com/watch?v=DqQ5tIH_32A

    6. xyz каже:

      Познавао сам доста добро Манду, био је добар пштен и храбар Србин. Једно, у почетку рата је дошао код нас у касрну и тражио да му дамо нешто од тешког оружија. Дао сам му један митраљез 12,7. мој шеф је био љут јер је Манда дио припадник СРС, што мени није сметало али глупанима из моје бригаде јесте.

    7. Simerijanac каже:

      Битно је да није био паравојна формација и да је био у саставу јединственог ланца командовања. Све остало, а током рата, треба оставити по страни. Такав би био ред. За вријеме рата би требали бити прво припадници ВРС-а, Срби па тек на 33 мјесту припадници политичких партија. А страначко препуцавање оставити за боља времена, мада она нису добра ни у добрим временима.

    8. xyz каже:

      У Бијељини су од почетка рата били „Четници“ Радикалне странке под командом Мирка Благојевића, радили су шта су хтели ишли на ратиште када су хтели, нико им ништа није могао!

    9. Simerijanac каже:

      Имао сам прилике да мало попричам са Мирком Благојевићем, али послије рата. Стекао сам утисак да је пун себе, надмен, горд, пун неке необјашњиве и негативне енергије. Нисам примјетио да се икада насмијао. Но, то је само мој утисак.

      И још нешто,…. Шешељ хвали једног Благојевића , а о Маузеру ( лака му црна земља била) све нај горе прича.

    10. xyz каже:

      Све најбоље о покојницима али Маузер је мало више срао него што је требало. Од почетка рата у Бијељини се водио приватни рат између Четника и Маузерове партије, јер и једнми и други су хтели власт у Бијељини!

  2. xyz каже:

    Бошко је заиста био храбар и примеран ратник и шеф. Погинуо је зато што ми нисмо имали никога да припреми акцију како треба. Ако је требало два дана да се бомбардују муслимански положаји око Лисаче, онда је то требало урадити а не слати храбре борце у сигурну смрт. У околини Прибоја се налазила батерија хаубица из касарне из Бијељине, било је свакојаких калибара минобацача на Бањ брду али су лоше кориштени. Бошко, ми који смо имали част и привилегију да те упознамо те поздрављамо и видимо се ускоро горе.

  3. Simerijanac каже:

    „ХЕРОЈУ ОВОГА ДОБА КОЈИ ДАДЕ СВОЈ ЖИВОТ ЗА СЛОБОДУ СРПСКОГА НАРОДА! ПОСЉЕДЊИ ПОЗДРАВ ЛЕГЕНДАРНОМ КОМАНДАНТУ ОД ЊЕГОВИХ БОРАЦА “

    Бошко Перић Пеша
    01.11. 1971.- 14. 11. 1994.

    ПОСМРТИНЦА ХЕРОЈУ, коју добро памтим

    Нека ти је вјечна слава Јуначе, имао си ону племениту цртву херојства која се у рату тако ријетко среће. А ја сам имао ту част да будем у твојој јединици од 1. априла 1993- 14. новембра 1994. године и да будем рањен истога дана када си ти своју племениту душу предао Господу ! Нека ти је лака земља црна, а Господ наш Душу твоју да прости.

    …“Ко гођ неће, нагона му нема, кога мушко срце не опрема
    кому опште добро није мило, нека бјежи….. просто да му било
    нека рече када дому дође, за нас који изгибосми ође.

    Нека нам се не надају кући, ми падосмо прошлос’ крунишући
    бранили смо Обилића Царство, или тешко људско достојанство ! “ …

  4. grebak grebić каже:

    Да ли смо му се одужили? Где је сахрањен? Ако је у Београду носимо му одмах венце! У противном нека му је лака земља, нека му небеса врате овоземаљске заслуге, Нека му Бог да изузетно место у рају. Он није херој! Он је српски ПОНОС!

    1. AUTOR каже:

      jel iso nekad tvo KRAL Aca Trba da nosi cvece…
      jes boli ga K
      ja ne placati struja ja biti KRAL…
      govedo kraljevsko

    2. grebak grebić каже:

      Крме Крватско – латиничарско! Пукни од једа што смо ми, СРБИ, имали краљевске династије, а некада и царске. Ви сте имали само германске коње – коњушару!

    3. grebak grebić каже:

      Хвала за прилог! Велики поздрав!

    4. Simerijanac каже:

      Поздрав такође.

  5. SlavenMilanov каже:

    Slava Ti i Hvala !

Коментари су затворени.