Прочитај ми чланакЈосип Манолић у својим мемоарима обелоданио како је Жељко Ражнатовић 1991. Хрватској продао велике количине калашњикова и противтенковских ракета да би “купио” слободу јер је био ухапшен због сумње да је организовао атентат на Фрању Туђмана.
„Жељко Ражнатовић Aркан још је током истраге и боравка у затвору у Реметинцу, и пре режираног суђења, постао добављач оружја за потребе Републике Хрватске. Почетком 1991. године, тачније, у априлу те године, Република Хрватска купила је његовим посредовањем од његове фирме из војног складишта у Батајници много оружја, претежно калашњикове AК 47 и противтенковско наоружање. Било је речи о дванаест шлепера оружја”, – наводи у књизи Манолић.
Он тврди да данас ваља открити неке детаље како би се прича о Aркану свела у прави контекст.
„Ко је одобрио трговину оружјем са Жељком Ражнатовићем Aрканом? Зашто ја, као ондашњи председник Владе, нисам имао информацију о тим набавкама? Је ли трговина с њим била покриће за неке друге услуге, како је то оружје плаћено, зашто је целу операцију водио “обавештајни круг”, и на страни купаца и на страни продаваца? Можда одговор знају неки појединци из Осијека који су тих дана били господари живота и смрти у Осијеку, а претпостављам да детаље знају и неки данас живи Вуковарци, склоњени на острву Крку, као и они који су пратили шлепере до истовара”…- пише бивши шеф тајне службе у Хрватској.
![gojko susak franjo tuđman]()
Оружје за слободу
Манолић у својим мемоарима наводи да није испитивао шта су о овој трговини са Aрканом знали Главаш, Перковић и Шекс, али каже да верује да им детаљи нису непознати.
-Неколико дана пре плаћања оружја Жељку Ражнатовићу Aркану, наши појединци, у згради Жупанијског суда у Осијеку, припремили су две актовке пуне злата и сребра. Наиме, оружје је наводно плаћено златом и сребром. Питања која се и данас намећу гласе: чије је било то злато и сребро, има ли оно неку везу с убијеним осјечким шверцерима златом, ко је, заправо, особа која је злато донела на Жупанијски суд у Осијеку и на крају, коме је онај ко је преузео актовке заправо предао пошиљку злата? Да ли је реч о оружју које се касније препродавало по Славонији и да ли је део отишао у Вуковар? – поставио је Манолић бројна питања о спорним детаљима трансакције са Жељком Ражнатовићем.
Он наводи чињеницу да је дванаест шлепера оружја стигло и да је предато, а да је Aркан тих дана боравио у Реметинцу.
„Постоји и информација да је Aркан тим оружјем заправо купио своју слободу. Верујем да ће ови редови изазвати неке припаднике Службе за заштиту уставног поретка, који су пратили и преузели оружје, да се ипак јавно изјасне о пошиљци” – пише Манолић.
Бивши шеф хрватских обавештајаца каже да о целом овом случају постоји и забелешка у Државном тужилаштву.
„Иако су неки протагонисти ове приче мртви, па и мој пријатељ, који је о свему овоме знао много више, нема никаквог разлога да се та и с њом повезане истраге не наставе, поготово зато што неке индиције говоре како су одређена осјечка убиства, па и оно Јосипа Реихла-Кира, била повезана са Загребом” – пише некада најближи сарадник хрватског председника Туђмана и износи можда још значајнију информацију везану за Жељка Ражнатовића:
„Но, то није све о Aркану. Хрватска ће се и 1992. године користити услугама Жељка Ражнатовића. И та ће се операција збивати мимо мојих очију, у највећој тајности. Штавише, мислим да сам свесно био искључен из организације због чињенице да смо председник Туђман и ја тада већ били у затегнутим односима. Избором људи који ће се укључити у ту операцију, а неки су и данас живи, Туђман, после и његови наследници, затворили су круг оданих и моћних” – казује Манолић.
„У фебруару 1992. Туђман исплатио је два милиона ДМ за видео записе из Овчаре које је поседовао Жељко Ражнатовић. Новац је однет Aркану, а видео касета, замотана у алуминијску фолију, предата је председнику Туђману у његовој породичној кући у Назоровој улици”
Тадашњи шеф тајне службе каже да су он и Председник Туђман о бројним обавештајним операцијама размишљали различито, понекад дијаметрално супротно.
„Сукобљавали смо се у мишљењу, али он је био председник Републике и ја сам поштовао његове погрешне поступке те сам их често бранио у јавности, чувајући ауторитет Председника” – пише Манолић и додаје да је једна од таквих операција око које се сукобио са Туђманом била и набавка видео записа хрватских војника са Овчаре.
„Операција прибављања видео записа о ликвидацији хрватских бранитеља с Овчаре тема је о којој се и данас човек мора запитати: “Председниче, чему то?“. У фебруару 1992. године председник Туђман исплатио је два милиона немачких марака за набавку видео записа који је поседовао Жељко Ражнатовић, барем тако стоји у документима, које хрватска држава и данас има. Новац је однет Aркану, а видео касета, замотана у алуминијску фолију, предата је председнику Туђману у његовој породичној кући у Назоровој улици “- сведочи Манолић у мемоарима и потврђује да
„Надам се да нису у међувремену уништени, као што постоје документи који показују да Aрканово хапшење и суђење у Загребу није сматрано препреком за наставак сарадње с тим човеком. Aркан ће остати у континуираном контакту са Златком Багарићем, све до Багарићевог убиства, али и с Фердинандом Јукићем, припадником Службе за заштиту уставног поретка, као и са још неким појединцима, великим хрватским привредницима чија имена засад не бих спомињао” – наводи бивши хрватски премијер.
– „Хрватске обавештајне службе добиле су информацију да Aркан припрема атентат на председника Туђмана и он је ухапшен у близини Двора. Ухапсили су га припадници Министарства унутрашњих послова, али српске националности. У Реметинцу га је, тврди Манолић, слободно посећивало врло много људи, док су истовремено делови његовог досијеа нестајали из судског списа, па тако судија, наводно, није имао много избора него да Aркана осуди на само двадесет месеци затвора, што није подразумевало обавезни притвор па је тај ноторни криминалац, шеф навијача Црвене звезде и каснији неспорни ратни злочинац, мирно напустио Хрватску” – закључује у књизи Манолић.
![manolić-mesić]()
ХРВAТИ О КЊИЗИ: МAНОЛИЋ ПОУЗДAН СВЕДОК
Хрватска јавност и медији оценили су да поглавље о односима са Aрканом спада међу најсликовитије делове „Политике и домовине”, књиге коју је ових дана објавио Јосип Манолић, човек који је заборавио умрети (у 95. години функционше и комуницира као да је најмање двадесет година млађи), али који није заборавио битне чињенице и безбројне јавности непознате детаље о настанку Републике Хрватске.
Они добро упућени у тамошње политичке односе кажу да је Јосип Манолић добро упућени сведок стварања хрватске државе јер је за разлику од Владимира Шекса или Жарка Домљана, који никада нису пришпадали најужем Туђмановом кругу, он био дугогодишњи прријатељ Фрања Туђмана и особа од поверења.
Манолић је, од преузимања власти ХДЗ-а у априлу 1990. године па до ескалације сукоба с Туђманом крајем 1993. и почетком 1994. године, обављао дужности члана Председништва Републике Хрватске, затим председника Владе, па шефа обавештајних служби, и на крају првог председника саборског Жупанијског дома.
Уз све то, Манолић је обављао и највише страначке дужности у време ХДЗ-овог доласка на власт и у првим годинама рата, када се, заправо, одлучивало о опстанку Републике Хрватске.
