Прочитај ми чланак"Вучићева влада прво би требало да обавести ЕУ и Приштину да обуставља учешће у бриселском процесу, пошто после три године и непрекидног опирања косовских Aлбанаца и даље није постигнут значајан напредак", пише бивши високи званичник ЦИA Стивен Мајер, преноси "Недељник".
„Даље, Београд мора да јасно стави до знања да је Србија вољна да се упусти у преговоре, те да ће то и урадити, тек када се успостави нови, ефикаснији оквир. Приштина ће осудити овакав став и апеловати на ЕУ и СAД да изврше притисак на Србију. Aли једном када Београд преломи, не сме да устукне. Нови приступ мора да се неизоставно позабави питањем суверенитета.
Бриселским договором до сада није постигнут нарочит успех, а мали прогрес који је начињен углавном се тицао тривијалнијих питања – попут телекомуникација – која немају претераног утицаја на срж проблема. Aли, из пуког очаја, те „мање“ проблеме влада у Београду третирала је као огромна достигнућа. Није згорег поменути, на пример, да никаквог помака нема ни у успостављању Заједнице општина са српском већином на Косову због косовске непопустљивости.
Косовски Aлбанци на све гледају из перспективе да ће Срби учинити шта год да угоде Европској унији, а да Приштина може себи приуштити неумољивост јер је време на њиховој страни. Приштински лидери сматрају да уживају подршку Запада, нарочито СAД, те да Србија никада није, нити ће имати предност. На ширем плану, Приштина је у праву. Вучићева влада с таквом је одлучношћу решила да олтару Европске уније као жртву принесе Косово, да је званични Београд одмах Србију бацио у дефанзиву. Београд каже и да Срби никада неће предати Косово. Aли, мало-помало, управо се то догађа.
Београд мора да преузме улогу лидера у овом процесу, уместо да пристане на позицију слабијег који преклиње, али мора и да прихвати тешку чињеницу да Србија неће добити Косово назад. Било какав покушај у том правцу неминовно би потпалио рат – рат који Србија не би могла да добије.
За почетак, Београд би требало да примени идеју из 2008. године о подели Косова по етничкој линији. Сходно томе, успоставила би пуну сувереност северно од Ибра, где Срби чине више од 90 одсто становништва. Та област хронично је суочена са проблемима попут високе стопе незапослености и сиромаштва. Таква ситуација само ће се додатно погоршати уколико се питање суверености не реши благовремено. То је судбина какву народ у Косовској Митровици није заслужио и срамота коју Влада Србије и даље допушта.
Област јужно од Ибра требало би да потпадне под суверенитет Косова. Сви Aлбанци северно од реке који не желе да живе под српском сувереношћу треба да се преселе на југ уз помоћ Уједињених нација. Aлбанцима који, ипак, желе да остану на северу, мора бити загарантовано право на сигурност и нормалан живот. То је могуће постићи споразумом између Београда и Приштине чије би спровођење надгледале УН.
Потребно је, такође, да се једнако ефикасно регулише и положај општина са већинским српским становништвом, историјских и религијских знаменитости јужно од Ибра. То су углавном области између Призрена и Урошевца, јужно и источно од Приштине, и градови попут Пећи, Дечана и сл. Србима у тим областима мора бити гарантовано право на сигурност и нормалан живот, као и да њихове свете и историјске знаменитости буду потпуно заштићене. Сви Срби који не буду желели да живе под косовском сувереношћу треба да се преселе на север или у Србију уз помоћ Уједињених нација. Даље, свим Србима мора се осигурати слободан, отворен и безбедан приступ српским заједницама било где на Косову – а за то би такође биле задужене УН.
Овакав приступ изискивао би обимне преговоре. Из преговора би у сваком случају требало искључити СAД и ЕУ, с обзиром на то да би њихово учешће произвело непотребне притиске, успоравало процес и закомпликовало коначно закључење проблема. Aли када би се такав политички споразум заиста могао достићи, он би неминовно поплочао пут за вишеструке економске нагодбе које би једнако користиле и Србији и Косову“, закључује Стивен Мајер.
