Прочитај ми чланак
Не зна се да ли ће бити правог рата између Русије и Запада у новој години, али та могућност се не може искључити.
Већина Руса не путује у иностранство, не поседује викендице у Европи, нити хипотеке. Штавише, просечан Рус поседује физичку и менталну чврстоћу за сналажење у тешким временима коју западњаци не могу да схвате.
Уз драматичан пад цене нафте, колапс рубље и притисак западних санкција, Руси улазе у нову годину у драматично другачијој и ослабљеној економској ситуацији у односу на ону на почетку године, пише Бизнис инсајдер.
То би могло да изазове приличне потешкоће за Русе јер Москва напомиње да би се ниска цена нафте могла одржати до 2030. године. Русија ни у ком случају није близу економског колапса који ју је задесио деведесетих година и када су сиромашни Руси били на ивици опстанка.
Ипак, немогуће је порећи да је дошло до значајних промена у Кремљу након економског деловања Запада због руске „агресије“ у Украјини.
Иако Русија поседује више резерви него последњи пут када је рубља била на дну, 1998. године, и иако је јасно да Москва покушава да спречи банкрот, у Путиновом кругу је мало оптимизма.
Русија се сада суочава са продуженом и озбиљном финансијском кризом која има веће шансе да се погорша него да се побољша. Пошто Путин дугује популарност импресивном економском расту у последњих 15 година, политичке импликације овог колапса су веома озбиљне.
Фото: АП Фото: АП
Ипак, да ли су оне довољне да натерају Путина да напусти канцеларију? Западни политичари који покушавају да избегну директан окршај са Русијом, претпоставили су да ће санкције приморати Путина да се повуче и из Украјине и са других места, али таква претпоставка је под знаком питања.
Санкције су изазвале негодовање код Јужне Африке, чија елита више није добродошла у Лондону, али што се тиче Путина и Русије, санкције као да и не постоје.
Економски рат, који изазива потешкоће међу просечним грађанима, пре ствара агресију него што је спречава. Класични пример је Јапанско царство, које се суочило са опасним економским санкцијама САД као осветом за агресивни рат у Кини.
Пошто не поседује своју нафту, Јапан је у потпуности био зависан од увоза који су САД блокирале санкцијама. То је у потпуности поразило Јапан пошто без нафте његова економија и војска нису могли да функционишу. Било је очигледно да су санкције уведене јер САД нису желеле да Јапан доминира регионом Западног пацифика, што је у великој мери увредило Јапанце.
Најближе место на ком је Јапан могао да дође до нафте била је Холандска источна Индија, данашња Индонезија, а Токио је одлучио да узме нафту силом. Да би то урадио, Јапан је прво морао да истера Краљевску морнарицу из Сингапура и Морнарицу САД из Филипина, а да би то учинио, морао је да се реши америчке пацифичке флоте у Перл Харбору. Остатак приче знате.
Јапан је 1941. године веровао да ће бити поражен санкцијама, па је рат изгледао као логичан избор. Потпуни пораз Јапанског царства 1945. године указује на то да је одлука Токија да нападне Перл Харбор била сулуда, али да су се ствари другачије одиграле код Мидвеја у јуну 1942. године, ситуација би данас била доста другачија.
Јапанци нису имали среће у рату који су започели у децембру 1941. године, иако су у ствари Американци први почели.
Да ли би Путин могао да учини слично сада када је Русија уздрмана западним санкцијама и покуша да добије прави рат?
Рано је за процену, али 2015. година ће свакако бити година великих одлука.
За сада не постоје индикације да Путин намерава да се повуче из Украјине због западних санкција. Важно је напоменути да Путин води искрену политику која је широко прихваћена од већине Руса. Он у Криму и источној Украјини није урадио ништа илегално. Он само штити Русију и етничке Русе, што представља легитиман национални интерес.
Руси сматрају да је Америка та која је укаљала свој образ нападајући државе широм света у име „слободе“, а управо она назива легитимне акције Русије „агресијом“. Русија ће наставити да се бори против покварене хипокризије и да се опире западним санкцијама које је због тога кажњавају.
Путинове изјаве од овог месеца указују на то да повлачење сада није опција.
Он је на конференцији за новинаре прошле недеље окривио Запад због финансијске кризе, обећавајући да ће се економија временом побољшати.
Он је на КГБ-овски начин описао како Запад жели да зароби „руског медведа“, али да он неће седети мирно, већ да ће бранити свој суверенитет.
Путин је 20. децембра, на празник руских специјалних снага, поносно напоменуо како је током 2014. године ухапшено чак 230 иностраних шпијуна, рекавши да нико никада није успео да сузбије или изолује Русију и да нико никада неће успети. Он је навео да је шпијунских покушаја било и раније, двадесетих и четрдесетих година прошлог века, али и касније. Он је рекао да им није успело тада и да им неће успети ни сада.
Овако не прича човек који мисли да се повуче.
Русија представља неку врсту демократије, па је ипак важно и јавно мишљење. Он је опасно подстицао националистичку ватру током читаве године, наводећи како украјински нацисти чине геноцид над невиним Русима.
Такође, Запад, нарочито председник Обама, није био баш опрезан у својим изјавама како ће санкције срушити Русију, што су Руси протумачили као позив на рат.
Обама није објаснио зашто пола века санкција није уништило малу и сиромашну Кубу, а требало би за кратко време да униште Русију.
Обама је прошлог викенда коментарисао наводе да је Путин матирао Запад, рекавши да њему неко ко се бори са колапсом своје валуте и финансијском кризом не делује као неко ко је матирао САД.
Но, остаје да видимо како ће шахисти из Кремља одиграти своје потезе против Запада у 2015. години.
Не знамо да ли ће бити правог рата између Русије и Запада у новој години, али та могућност се не може искључити.
Није изненађење да се НАТО државе спремају на могућу инвазију и окупацију од стране Русије, пошто је њихова судбина као силе Атлантског савеза доведена у питање. Мало је вероватно да ће Путин ускоро покренути отворену агресију против НАТО-а с намером да узрокује већи рат, али до таквог конфликта би могло доћи у 2015. години.
Уздизање војске Кремља и шпијунске операције у северној Европи већ изазивају забринутост, а НАТО би могао да падне у Естонији, пошто је Кремљ упутио провокације на њен рачун. У питању је рискантна игра. Рат може да се догоди сасвим случајно, а пошто НАТО није озбиљно припремљен да се одупре руској агресији на источној граници, тако нешто може да се очекује у 2015. години.
Москва није спремна на конвенционални рат против НАТО-а, између осталог, због колапса нафте и рубље који одлажу програм модернизације војске. Ипак, она је спремна на Специјални рат који укључује шпијунажу, субверзију и тероризам.
Специјални рат Кремља би могао озбиљно да угрози НАТО, који нема способности да се одупре таквом нападу.
Руси су добро познати по шпијунажи. Чак и медији данас обавештавају да су Московске тајне службе једнако активне као за време Хладног рата.
Путин се веома интересује за активности руских обавештајних агенција и руски шпијуни знају да их врх државе подржава шта год да се деси.
Међутим, неспособност Запада да схвати руску шпијунажу као озбиљну претњу даје предност Кремљу у Специјалном рату. Руске обавештајне службе поседују софистицирану доктрину коју користе за политичко ратовање против својих непријатеља.
Оне утичу на западне политичаре, активисте и новинаре да шире проруске погледе на бројна питања, а то се углавном изводи онлајн. Ова шпијунажа, која се заснива на психолошким операцијама које немају свој еквивалент у диктрини НАТО-а, може да оствари девастирајуће ударце кроз лажи и фалсификовање. Русија искоришћава лаковерност Запада, који не може да прихвати неискреност непријатеља.
Субверзија је поново ту, при чему се онлајн дезинформације користе као главно оружје. На политичком фронту, Путин у рукама има неколико европских карата. Кремљ је успешно успоставио важне утицајне мреже у државама НАТО-а, што омогућава велику флексибилност Русије. Москва је дуго подржавала левичарске партије и активисте на Западу, али у протеклих пар година се окренула и ка десничарским организацијама, које су све јаче у многим државама Европске уније, захваљујући расправама о имиграцији и националном идентитету.
Простим речима, Москва ће имати користи од тога да ЕУ не успе ефективно да се избори са крајњом десницом.
На крају, поред шпијунаже и субверзије, ту је и тероризам. Он у 21. веку узима разне облике, од дизања бомби у ваздух до хаковања у компјутерске мреже. Интересантно је како мало западњака уочава изненадан и девастирајући „сајбер вандализам“ против Сонy-ја у време када је Русија притиснута санкцијама.
Стручност Русије у сајбер тероризму није новост, али тек треба да се примени на веће државе НАТО-а на стратешки начин. Међутим, то се може очекивати само као испомоћ тајним руским операцијама против НАТО-а и ЕУ.
Појам да ће бесна Русија применити прави тероризам, убице и бомбардере, звучи помало нестварно, али не би требало, пошто су Руси веома искусни у овој области.
Совјетска обавештајна служба је ангажовала разне стране терористичке групе почетком шездесетих година, где су спадале Црвене бригаде, Фракција црвене армије, али и Палестинска ослободилачка организација (ПЛО), а које су обучаване од стране КГБ-а (Државни комитет за безбедност) и ГРУ-а (Главна обавештајна управа).
Поред силних међународних терористичких група крајем Хладног рата, једино је Народни фронт ослобођења Палестине (ПФЛП-ГЦ) био подружница Кремља, док су Совјети помагали ПЛО-у док год је то одговарало КГБ-у.
Треба напоменути да је идеја да су КГБ и Источни блок помагали терористима седамдесетих и осамдесетих година у то време исмејана као „теорија завере“ од стране скоро свих западних „стручњака за тероризам“. Испоставило се да су све гласине биле у потпуности тачне.
Москви нису потребне операције под лажном заставом за спровођење тероризма у иностранству. Она поседује многе друге трикове које изводе руски шпијуни.
Злогласно убиство радиоактивним чајем дезертера Саше Литвињенка у Лондону 2006. године, било је дело Федералне службе безбедности (ФСБ), руске највеће обавештајне агенције. Две године раније, плаћеници ГРУ-а су разнели Зелимкана Јандарбијева, изгнаног лидера чеченског отпора, поставивши бомбу у његово возило. Уређај је експлодирао на улицама Дохе у Катару, усмртивши Јандарбијева и његова два телохранитеља.
Међутим, ГРУ је то урадио веома неспретно и катарске власти су убрзо ухапсиле два бомбаша. Они су на суђењу признали да их је Москва послала у Доху да убију чеченског вођу. Они су ипак враћени у руски притвор 2005. године уз обећање да ће своју затворску казну одслужити у Русији.
Официри ГРУ-а нису одслужили ни један дан у руском затвору, већ су уместо тога дочекани као хероји, а затим нестали из јавности.
Насупрот миту, КГБ и ГРУ су за време Хладног рата били пажљиви по питању својих операција на Западу. Убиства „државних непријатеља“ у иностранству су била честа у Стаљиново време, али су престала педесетих година након пар срамотних грешака.
Убиство Степана Бандере, украјинског националисте 1959. године у Минхену цијанидом, била је последња операција овакве врсте, при чему је било веома провидно и срамотно за Кремљ да је то било дело КГБ-а.
Иако су задржали своје способности, КГБ и ГРУ нису више толико коришћени крајем Хладног рата.
Када је бугарски ДС замолио Совјете да убију проблематичног дезертера, шеф КГБ-а, Јуриј Андропов, рекао је да КГБ може да помогне, али да то уради опрезно. Совјети су Бугарима обезбедили специјално оружје, кишобран који испаљује сачму са високо-токсичним рицинусом, које је ДС искористио да убије Георгија Маркова у Лондону у октобру 1978. године, при чему су британски истражитељи окривили ДС за убиство.
Совјети нису имали везе са убиством, баш као што је Андропов и наредио.
Међутим, Путин не оклева као Андропов. Он је спреман да пошаље руске шпијуне да неутралишу све оне који праве велике проблеме. Дакле, појачана субверзија и шпијунажа руских тајних служби усмерене на НАТО и ЕУ су сасвим могући. Запад би такође требало да очекује руски тероризам, пошто ће Путин готово сигурно казнити оне које криви за политичко-економски колапс.
Све од сајбер напада, бомбардовања па до убистав истакнутих западњака може се узети у обзир као могуће.
Међутим, НАТО и ЕУ нису спремни да се боре у овом Специјалном рату и победе Русе у овој веома важној игри.
(Webtribune)
