Моћни Турци прве нападе на Лазареву државу извели су 1381. године, тада су дошли до Параћина, али су их ту Срби сузбили и вратили назад. Пошто је султан Мурат I био презаузет у Малој Азији, оставио је на миру Србе на неколико година. Кнез Лазар је добио дојаву да Турци врше велике припреме да у пролеће 1386. године поново нападну Србију. Али и тај покушај за Турке је био погубан, па су морали поново да беже из Лазареве државе.

Турци су слично прошли и у Босанској држави, где их је 1388. године потукао Твртков војвода Влатко Вуковић и натерао на повлачење. Турци су били изненађени оваквим отпором у Србији и Босни. Схватили су да за ове нападе треба боље да се припреме и прикупе још више војске. Султан Мурат почео је посебне припреме за напад на Србију.

Кнез Лазар припремао је своју војску за одлучујућу борбу против Турака. Позвао је све Србе да иду на Косово да бране своју државу и српско име од Турака.

Можда је и главни разлог удара Турака на Србе био тај што је кнез Лазар обновио руднике злата и сребра на Косову дајући их на коришћење саксонским трговцима. А главни циљ био му је да Србију поново начини царевином, што потврћује и турски професора Огузоглуа, који наводи да је Лазар окупирао руднике и да је он иницијатор битке… што је веома чудно!

Народна песма каже да је кнез Лазар сваког ко не дође у бој на Косово проклео овим речима: “Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и колена, А не дође на бој на Косово, Од руке му ништа не родило, Ни у пољу белица пшеница, Ни у брду винова лозица, Не имао од срца порода, Ни мушкога ни девојачкога, Рђом кап’о док му је колена..!”

Српску војску предводио је кнез Лазар Хребељановић, иако није успео да сакупи сву српску властелу, а ни све српске ратнике.Од обласних господара кнезу Лазару се придружио Вук Бранковић (господар Косова), један одред послао је и босански бан Твртко I Котроманић, на челу са војводом Влатком Вуковићем.

Турску војску предводио је султан Мурат I са синовима Бајазитом и Јакубом. Турска војска кретала се територијом Дејановића. Сматра се да их је Дејановић задржао (снабдео их храном) а са циљем да јави кнезу Лазару о величини Муратове војске (претпоставља се око 50 000 војника), што је за то време био огроман број, док је Лазар имао упола мање војника.

Дејановић је говорио турским старешинама да је преко расквашених поља у Македонији немогуће проћи пре маја. Тако је зауставио турску војску на његовој територији у намери да кнезу Лазару јави о величини турске војске и да му омогући што више времена да окупи све српске ратнике и спремно сачека турску војску и крене у одлучујућу битку.

Српска војска је, по претежним оценама, била бројно мања од турске, али раније пристигла, била је одморна и спремна за борбу. Ипак, било је двоумљења да ли да се одмах крене на Турке.

По оценама војних стручњака, наша војска је имала више шанси за победу да је одмах кренула на Турке, пошто је била одморнија.

Са друге стране, Турци не би имали времена да им на главном правцу удара, као што су то учинили у току ноћи пред битку, ископају јаме и у њих уграде зашиљено коље и то све прекрију сламом. Међутим, већања команданата обе војске прекинула је велика олуја, а затим и јака киша (права провала облака) која се сручила на обе војске. Тек када се киша смирила, Турци су под заштитом мрака кренули на копање јама. Према турским хроничарима, у напад су први кренули српски стрелци из одреда Вука Бранковића, који је имао и највећег успеха у боју.

До одлучујуће битке дошло је у уторак, 28. (15) јуна 1389. године северозападно од Приштине (Газиместан), на дан светог Виде (Видовдан).

Појединости о целом току битке нису познате, има више верзија.

Велика вероватноћа је да је турског султана Мурата убио српски ратник Милош Обилић (Кобилић). Предања говоре да су Милоша пре битке на кнежевој вечери програсили издајником. За време битке, Милош је на превару ушао у турски логор, говорећи да жели да пољуби скуте султану, у знак покорења, и убио га ножем.

Други наш стари запис “Похвала кнезу Лазару“ (из XV века) говори да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање још говори и да је Милош извршио ово дело још пре почетка борбе.

Једно писмо краља Твртка помиње дванаест племића (завереника) који су заједно са Милошем извршили ово дело. Турски извори говоре да је Мурат погинуо после битке или мало пре њеног завршетка и да је убијен на превару од једног скривеног српског завереника или рањеног борца. О самом Милошу историја не зна никакве појединости.

На Косову су Турци сахранили Муратову утробу (Муратово турбе) а тело је пренето у Једрене ради балсамовања. Старији син Бајазит прикрио је смрт султанову јер би то значило пораз Турака, и наређује јуриш, што је сатрло српску војску (коњицу) јер је била оклопна, за разлику од турске лаке коњице. Брата Јакоба Бајазит је задавио, како би био једини владар.

Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због пораза, а у ствари да га уклони као његову претњу за престо (пошто је био старији брат) и да одмах потом крене кући ка Анадолији и да би осигурао свој престо.

Ускоро је и кнез Лазар био ухваћен и убијен. Наше легенде говоре да је кнез Лазар, када је био ухваћен, узвратио Бајазиту “ Да је раније знао за јуначки подвиг свог витеза, и да је за то знала цела српска војска, учинили би да и Бајазит лежи на трећим носилима “. Бајазит је, затим, наредио да се кнез Лазар и заробљена српска властела посеку. Није познато ко је и како изнео са бојног поља кнежево тело и предао га на балсамовање и чување калуђерима. Његово тело је тада сачувано, балсамовано и предато у цркву Вазнесења у Приштини (по неким непотпуним изворима Бајазит је за ово дао дозволу).

Убрзо после тога Вук Бранковић и Влатко Вуковић су се повукли. Турци су се сутрадан после боја повукли, водећи са собом многе заробљенике и рањенике, али је већина рањеника умрла на путу.

Косовска битка по свим изгледима трајала је само неколико часова а главна борба водила се око Мазгита и Газиместана.

Прве вести о бици записане су дванаест дана после боја од стране руског монаха Игњатија, који је пошао у посету светогорским манастирима. Најчуднији извештај је писмо босанског бана Твртка I који пише фирентијској влади како је он победио Турке на Косову, а о кнезу Лазару нема ни речи. Ово је још чудније јер је Твртко I имао извештај из прве руке, пошто се његов војсковођа Влатко Вуковић са делом војске вратио у Босну. То писмо је сачувано, као и његов одговор, у коме Фирентинци честитају Твртку I на победи и кажу да су срећни што је хришћанска војска победила. Чак се и сазнаје да су у Паризу звонила црквена звона у част победе хришћана над неверницима.

Србија под Турску власт je пала тек падом Смедерева 1453.год. Размислите колико је то година после Косовске битке, и о каквом поразу су нас учили наши историчари? Питам се зашто смо имали потребу да умањимо ову велику и величанствену победу над доста моћнијим непријатељем. А то је и пример храбрости и витештва како се брани отаџбина, време када се није гледала снага противника већ оно шта бранимо.

Имамо и записе Бенедикта Курипечича који су настали су 250 година након Косовске битке. Бенедикт Курипечич је био члан аустријског посланства у Цариграду. Курипечич у својој белешци заузима гледиште, да су Турци изгубили бој на Косову. Такви су били и први утисци у свету.

Академик Радован Самарџић закључује да су модерни српски историчари, у ствари, преузели поруку да је битка на Косову за Србе била изгубљена: „Али, ако се приступи строго критучки и у обзир узму само савремене вести, резултат је веома чудан: или треба, као што они кажу, сматрати Србе победницима или се мора, што је једина извесност, схватити Косово можда вечитом тајном. О српском поразу, чешће: о српској погибији, говоре само накнадни писци, каснија традиција. Наука је, поводећи се и без жеље да то чини, за традицијом створила утисак сазнања о турској победи.“.

Чињеница је и да је Вук Бранковић остао један од ретких који су наставили да пружају Турцима отпор, завршио је и у заробљеништву. Међутим, имао је жалосну судбину — њему је поколење, баш ми његови наследници доделилли епитет „највећег српског издајника“, што је веома трагично, а можда и злонамерно.

Из свега овога закључујемо да је победа у овом боју припала Србији, пошто су се турци повукли са бојишта. Турци су тек након седмдесет година освојили Србију.

Морамо да знамо и да има више верзија о борби и старадању на Косову пољу.

Кнез Лазар је најпре био сахрањен у Приштини. Затим је 1391. године пренет у своју задужбину Раваницу. Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит,наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице.У наметнутим условима породици, да дође до тела, лежи косовски пораз.

По завршетку преговора, кнежево тело је предано породици, која га је сахранила у Приштини, а потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве сахране, приступило се свечаном отварању кнежева гроба. Тада је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето.

Од 1697. године његове мошти су се налазиле у манастиру Врдник на Фрушкој Гори. У току Другог светског рата преносе их у Саборну цркву у Београд. Од 1989. године мошти кнеза Лазара налазе се поново у манастиру Раваница.

Црква је Лазара прогласила за светитеља, неговала је култ Косова и подстицала будућа поколења “ да освете КОСОВО “ – СРПСКУ СВЕТУ ЗЕМЉУ.

Речи Кнеза Лазара пред битку “ Пођимо, браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за час и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу. “

Без Лазара и без војске, земља је остала обезглављена са женом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом.
Бајазит I, као нови султан, је узео за жену Лазареву кћерку Оливеру.

Занимљива је и чињеница да су Оливера и Бајазит били у браку пуних дванаест година, али она никада није прешла у ислам. Остала је православне вјере, а на двору у Једрену имала свог личног свештеника.

Али то је већ друга тема…

Да се не заборави !

Турску најезду и агресију на српске државе вешто су искористили албанци. Морамо знати и чињеницу да је на Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа (Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века), како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.

А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема.

У Пећи, на пример, тада није било ниједне албанске породице…

Чак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Србичине 92,09 одсто становништва. Данас, после НАТО злочиначке-агресије, под називом „Милосрдни анђео“, у Пећи (седишту српског патријарха) живи само неколико Срба!

Ево још неких догађаја који су се одиграли на ВИДОВДАН

• 1881, потписивање Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске.

• 1915, српски министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић са албанским политичарем Есад-пашом потписује у Тирани споразум о стварању реалне уније између Србије и Албаније.
• 1919, потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат,
• 1921, српски краљ Александар I Карађорђевић донео Видовдански устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
• 1948, на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и источног блока,
• 1989, обележено 600 година Косовске битке, Милошевићевим говором на Газиместану,
• 1990, усвојени амандмани на Устав Хрватске, којим Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској,
• 1991, случај наводног убиства тројице војника Југословенске народне армије, познатији као случај Холмец,
• 1992, пробијен коридор код Брчког, спојена два дела Републике Српске,
• 1995, снаге босанских Срба спречиле покушај АБиХ и ХВО Деблокаде Сарајева,
• 2001, – Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу.

Без сумње, Видовдан је најважнији датум у колективној свести српског народа и заједно са светосављем један од темеља колективног идентитета Срба.

За израду текста коришћено је више извора.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: srpskaistorija.com

Ознаке: Ђорђе Бојанић, Косовски бој, Србија, српска историја