Прочитај ми чланакЛик и дело Милана Недића, покушаћу да обрадим у овом тексту кроз другачију слику виђења његовог лика и дела… из једног угла сагледавања свакако јесте био издајник и квислинг… али…
Јасно је да је у делу јавности оклеветан Милан Недић, од стране комуниста… али, то је човек који се борио у Балканским ратовима и у Првом светском рату, а у међуратном периоду био је начелник генералштаба и министар војске и морнарице, човек који је жртвовао и живот, и част, и образ, да би што више Срба спасао у тренутку док су их буквално сви уништавали у том пакленом Другом светском рату и српском грађанском рату.
Он је знао шта га очекује на крају рата, јер другог пута и излаза за српство није било. То се бар данас види. Знао је да свој живот мора жртвовати за народ и жртвовао га је мирно и свесно… Судбина је према генералу Недићу заиста била немилосрдна. Узела му је у рату и његовог јединца сина и најмилијег брата Милутина.
“Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила – издаја Милана Недића. “
На инсистирање највиђенијих Срба прихватио је место председника владе Србије, и поред тога што је неколико пута одбијао јер га је снашла тешка судбина када је у експлозији муниције у Смедереву изгубио сина јединца и трудну снаху. Влада која је носила назив Влада Националног спаса оформљена је 29 августа 1941. са ђенералом Миланом Недићем на челу и постојала је све до 4. октобра 1944.
Као председик владе Недић се залагао за мир у Србији и покушају да четничке и партизанске одреде врати из западне Србије кућама. Када је ствар постала нерешива, Недић је приступио ликвидацији комунистичког покрета кога је сматрао као покретом који прети миру и разара Србију… Недић се прихватио незахвалног посла да би спасао српски народ од биолошког истребљења. Био је роб на власти.
У говору који је преко Радио Београда 2. септембра 1941. године одржао српском народу, Милан Недић је објаснио своје мотиве свесне колаборације, која није у вези ни са каквим личним интересима, властољубљем: “Дошао сам на владу да спасем народ, да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Само слога Србина спасава. Шта ми можемо сада да учинимо! Ништа! Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врши обрачун највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи нити одмоћи… Влада, која је израз воље српскога народа за животом и концентрације његове националне снаге, неће допустити да рушилачки елементи, ма како се они звали, добију превагу и доведу земљу до анархије и пропасти. Она позива српски народ да јој у томе помогне, да из своје средине избаци све оне који му сметају, да се свом снагом посвети раду на обнови своје земље.”
Непромишљени југословенски експеримент је проузроковао велику трагедију српском народу, али је и после искустава Другог светског рата велики број Срба, и у Србији, и у емиграцији, као омамљен следио ту идеју, слеп и глув за све контрааргументе.
Као да смо зачарани, опчињени,замађијани, не можемо се отрести југословенске авети. Она нас све више стеже, хоће да нас удави, а ми молимо да нас не напушта.
У целокупној својој историји никада српски народ, у целини, већу грешку није направио.Одрекао се свог славног имена и на сопствена плећа добровољно преузео југословенску хипотеку која му је више националне крви пролила него све раније историјске трагедије.
ТРАГЕДИЈА У КРАГУЈЕВЦУ
У Крагујевцу су у знаку одмазде затворили 7000 недужних грађана и ђака и стрељали око 2.500 грађана 21. октобра 1941. године, међу којима и целе разреде ђака крагујевачке гимназије. (да није било Недића и његових преговора и молби, било би стрељано 7000 људи колико је Гестапо одредио).
Узрок ове тешке крагујевачке трагедије је непромишљени напад удружених партизана и четника на немачку колону на путу између Горњег Милановца и Крагујевца. У том нападу је погинуло 10 и рањено 26 немачких војника. Када су се немачки војници повукли према Крагујевцу, водили су са собом и своје рањенике, али су оставили мртве војнике.
Немачка врховна команда донела је средином септембра 1941.године једну сурову одлуку: да за сваког убијеног немачког војника стреља 100, а за сваког рањеног војника стреља 50 невиних људи (талаца). Ова одлика саопштена је српском народу путем штампе, радија и плаката. Најчудније је то што су за све то знали и партизани и четници !
Лазар Пантелић, директор друге мушке гимназије у Крагујевцу, био је издвојен из групе за стрељање.Када је видео много својих ђака, питао је немачког официра: “Куда ће ова деца?Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите!“. “Не може“ гласио је одговор. “Онда мени није место овде. Мени је место са својим ђацима!“ Отишао је у смрт са својим ђацима, остављајући код куће петоро своје деце.
Генерал Недић је, забринут због свега онога што се дешава у Србији, упутио 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ покушавајући да бар неке од њих уразуми. Он им је рекао: „Ви вашом безумном акцијом изазивате одмазде окупатора. За једну немачку главу узима се сто српских. Јел то хоћете ви? Желите ли ви стрељање српског народа? Кажите шта хоћете? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих да доведете у опасност? … Шта сте постигли досадашњим својим радом и акцијом? Само зло. Само уништење.Само безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв.“
Српски народ у окупираном делу Србије нашао се пред алтернативом да са партизанима и четницима крене у у бесмислену борбу са десетоструко јачим противником (окупатором) до самоуништења или да са генералом Миланом Недићем и Српским добровољцима крене са окупатором против комунистичке револуције и равногорске заблуде (равногорци су желели најбоље српском народу, али кроз ту жељу нису видели несрећу која се надвила над Србијом, и шта то уопштено доноси србима ) и покуша да спасе опасност од биолошког истребљења и опстанка Срба.
Спомен плоча у цркви Светог Марка у Мајуру
Један део српског народа је увидео опасност и стао уз генерала Недића. Зато ова сарадња са окупатором није била служба непријатељу, већ служба у интересу свог народа. Била је то једна велика жртва за свој народ, једна победа живота над смрћу.
Окупатори су вршили велики притисак на Недића да пошаље војску на Источни фронт, под Стаљинград – није одступио од свог става: ниједан српски војник неће пуцати на руску браћу… али он није попустио ни по цену живота.
Задњи покушај окупатора био је симболичан: да српска влада пошаље на руски фронт три војника са једном српском заставом! И тај захтев Милан Недић је глатко одбио, знајући да му то историјско памћење српског народа никада не би опростили.
Нико нема право да за рачун неке идеје, политичких интереса или идеала жртвује цео народ.
Недић је био мотивисан бригом за опстанак српског народа у Хитлеровом новом поретку. Желео је да обезбеди уточиште за Србе који су били прогоњени у другим деловима окупиране Југославије, као и да спречи победу комуниста у рату.
Ево шта каже Владета Јеротић о Милану Недићу… ,,Што се тиче нашег односа према „квислиншкој“ влади Милана Недића за време немачке окупације – и моја ужа и шира родбина, а и ја као најмлађи међу њима, имали смо уздржан, више благонаклон него негативан став. Што је више време пролазило од краја Другог светског рата до данас, све је више у мени растао лик Милана Недића, несумњивог родољуба, православног верника, храброг ратника у Првом светском рату, никаквог германофила, али свакако антикомунисте, човека унапред свесног да је жртвован.“
Цела Јеротићева породица и он сам су спашени због деловања Милана Недића, и отуда та захвалност.
Ево шта је рекао Николај Велимировић о Недићу… „Односно Недића могу вам одговорити, да његов углед с времена све више расте у интезитету поштења и родољубља. Што се о њему не пише како је он заслужио, мислим није то због неких неразумних Срба него више због Американаца, заплетених у врзино коло, који увиђају своје грехе али се ипак љуте кад им неко са стране то каже. – Читао сам, да је у Лондону одржат помен Недићу и Љотићу. Тако исто и у Чикагу. Ја их спомињем на литургији редовно заједно са Дражом.“
Захваљујући Милану Недићу, Немци су ослободили Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића, по ослобађању отишли су у Словенију, патријарх Гаврило Дожић се вратио док Николај никада није крочио у матицу. Владика Николај био је борац против нацизма и комунизма, и јасно му је било да би својим повратаком у матицу вероватно био убијен или бачен у тамницу кроз додатна понижења, па бежи у Америку, где наставља духовни и мисионарски рад кроз разне активности и књижевна дела.
У ратовима се жртвује војска да би се заштитио народ, а у револуцији се то ради обрнуто. Комунисти су, међутим, продужили својим путем.Њима није било стало ни до народа ни до његове слободе. Занети илузијама и похлепни на власт, они су, безобзирно газећи преко хиљада жртава недужних људи и преко згаришта српских села и градова, упорно ишли својим путем – остваривали своју револуцију за своје интересе које ће искористити после рата, што се показало као тачно (на жалост, за нас СРБЕ) .
НЕДИЋЕВО ПИСМО ИЗ ЗАТВОРА
„У тамници кући необичној“
Нареднику Милутину Г. Лукићу уз Загорице, као и његовим друговима Величковићу и Ћирићу – Мосбург.
Врло сам вам захвалан и обавезан на послатом хлебу, бутеру и сиру. Све добијам уредно и тако се исхрањујем јер ова логорска храна за мене стара није. Ви то и сами знате.
Пре сте ми слали и вести, то ме је морално крепило. Сада сте престали. Јавите ми шта има ново код наших у Немачкој, мојих људи у Италији и шта ради Дража у Србији. Напредује ли наша борба противу крвника Тита.
Ја се надам, да ће ситуација сасвим ускоро да се промени у нашу корист. Вама је тешко чекати ја то знам, али како наш народ каже: „Стрпљен, спашен“.
Моја је жеља да као прост редов станем у редове наше војске и да заједно ослободимо мајку Србију, која цвили као гуја у процепу.
Молим вас, нека се неко јави ђенералу Илији Брашићу да ме извести шта зна о момо брату ђенералу Милутину Недићу и о српској влади, која је остала у Тиролу, Кицбихелу, када су ме ухапсили Американци на тражење Тита. Већ је пети месец како лежим у жицама. Ако треба и ако ће то помоћи Србији и српском народу, ево мога тела, нека га убију и нека секу. Ја ћу бити најсрећнији када будем умро за Српство и Правду Божју и људску.
Вас моји драги другови поздрављам нашим поздравом:
Живела мајка Србија.
Живео српски народ.
Живео Краљ Петар II.
3. новембра 1945 год.
Мосбург
…
Србију је напустио 6. септембра 1944. године… и отишао у Аустрију. После годину дана Озна је сазнала где се крије Недић , одмах је од америчких војних власти затражено његово изручење.
Америчке власти су Недића ухапсиле и убрзо предале Озни у Београду.
Недић је свакодневно саслушаван у затвору, али његова крвица није могла да се установи.
4. фебруара 1946. године, рано ујутру у јавност се прочула вест да је Недић, старац од 68 година, кроз прозор (са густим гвозденим шипкама и жичаним решеткама), сам искочио, и извршио самоубиство (сахрањен на Централном гробљу у Београду).
Ко би у ово поверовао…?
Права истина о смрти Милана Недића представља и данас предмет бројних контроверзи.
Чињеница је и да су данас многи Срби и Српкиње захвални Милану Недићу што су остали у животу.
Коришћена литература – часопис НОВА ИСКРА и литература Станислава Кракова
https://youtu.be/8GWQWfzOnL8
НАТО И СРПСКИ ДОКАЗИ: Губици Војске Југославије на Косову 1999. (ФОТО+ВИДЕО) https://t.co/LRFKYvBBhC
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 4, 2018
