Прочитај ми чланак"Ученицима сам поставила питање о томе да ли су некада помогли неком другу у невољи. Деца нису била расположена да причају на ову тему. Добијала сам кратке, површне и изнуђене одговоре. Онда сам одлучила да променим тактику и да ученицима поставим питање, да ли имају неки проблем који их оптерећује, или су можда осетили неправду која их је заболела. Одговоре које сам добила никада нећу заборавити!"
„Ученицима сам поставила питање о томе да ли су некада помогли неком другу у невољи. Деца нису била расположена да причају на ову тему. Добијала сам кратке, површне и изнуђене одговоре. Онда сам одлучила да променим тактику и да ученицима поставим питање, да ли имају неки проблем који их оптерећује, или су можда осетили неправду која их је заболела. Одговоре које сам добила никада нећу заборавити!“
„На часу сам покренула тему о доброчинству и саосећајности. Ученицима сам поставила питање о томе да ли су некада помогли неком другу у невољи. Деца нису била расположена да причају на ову тему. Добијала сам кратке, површне и изнуђене одговоре. Налетела сам на дечију незаинтересованост.
Онда сам одлучила да променим тактику и да ученицима поставим питање, да ли имају неки проблем који их оптерећује, или су можда осетили неправду која их је заболела. Одговоре које сам добила никада нећу заборавити!
После питања уследила је пауза која ме је уплашила. У тренутку сам изгубила наду да ћу анимирати децу да кажу нешто на ову тему, али онда је устала Елена . Пошто сам је охрабрила, Елена (8 година) је рекла да је социјални случај и да њена породица живи у јако тешким условима.
Одељење се стишало.
Рекла је да цео живот носи гардеробу старијег брата који има 11 година. Због тога је задиркују друга деца. Пре месец дана добила је од комшинице црвену хаљиницу. Била је пресрећна, али јој мајка није дала да је носи како је не би испрљала. Једва је дочекала рођендан како би коначно обукла своју омиљену хаљиницу и изашла из старе, изношене мушке тренерке. Највише је боли што све друге девојчице носе лепу гардеробу, а она не.
Деца су се ускомешала, али овог пута није било подсмевања и злонамерних коментара.
Новонасталу паузу прекинула је Александра (8 година) која је устала и рекла да је страшно боли то што гледа оца како плаче. Пре три дана, испричала је, њен тата је сазнао да му је умро брат и од онда је јако тужан и често плаче. Када види тату да плаче, Александра се затвара у своју собу да је тата не види и тамо кришом плаче јер не жели да га растужи.
У одељењу је настао тајац, деца су са невероватном пажњом слушала другаре. Устао је Митар (8 година) и испричао како му је недавно умро прадеда кога је много волео и који му је био најбољи друг.
Питала сам га како прадеда може да буде најбољи друг, а дечак је одговорио да га је једино он слушао и да је само са њим причао. Много је волео да слуша приче о томе како је то било када је прадеда био мали.
Митар је додао и да са родитељима никада није проводио толико времена и да они обично долазе преуморни са посла и да немају снаге да причају са њим. Прадеда Петар је увек имао времена за њега. На дан сахране, мајка је рекла да је прадеда отишао на небо и да се претворио у звезду која затрепери сваки пут кад Митар помисли на њега. Митар мисли да је мајка добра жена, али да је мало детињаста. Нико не постаје звезда, али он је воли и није хтео да јој разбије илузије.
Одмах за Митром, устала је Тара (8 година) која је кренула да исприча своју причу, али у тренутку није имала глас. Настао је аплауз који је охрабрио да настави. Тара је скупила снаге. Родитељи су јој се развели, али пошто немају где да оду још сви живе у истом стану. Мајка је недавно кући довела очуха и сада сви заједно живе. Када њен отац оде на посао мајка и очух је затворе у собу из које не излази већи део дана. И док су сва деца напољу и играју се, она сама седи у соби и учи.
Једва изговоривши задњу реченицу бризнула је у плач који се проширио на цело одељење. И ја сам плакала.
Једва дочекавши свој ред скочио је Рамадан који је рекао да је осмо дете своје мајке Есме која има 26 година. Он је најстарији (9 година) и једини иде у школу. Мајка се противи томе и стално прича како ће је његова школа отерати у гроб. За разлику од остале деце, мало касније је кренуо у школу и стално живи у страху да не понавља јер му мајка прети да ће га у том случају дати на усвајање. Чим се врати из школе терају га да скупља картон по улици и он никада нема времена да учи и да ради домаћи.
Одмах након Рамадана устала је Нина (7 година), најбоља ученица, и отварила своју душу. Сваки дан после школе родитељи дођу по осталу децу, а она остаје сама и чека вече док њен отац не дође по њу. Домаћи уради у школи док чека оца, а понекад спава код теткица у њиховој соби кад је уморна и нема шта да ради. Много је боли то што је стално сама и што су свима родитељи млади и лепи, а једино су њени родитељи стари и мама јој је јако болесна.
Први пут од како предајем у школи, у учионици су час водила деца, а не ја. Била сам искрено потрешена.
Никола (8 година) испричао је промуклим гласом како он нема већих проблема у породици, али како му много недостаје његов друг из клупе. Уроша, дечака са аутизмом старији дечаци су затворили у WC и тамо га држали цео велики одмор. Ти старији дечаци су Николи рекли да ће га пребити ако их оцинкари учитељици. Тог дана, час је почео, а Урош се није вратио. Чуо је Никола да га је домар једва извукао из WC-а и да је Урош био јако прљав.
Прошло је цело полугодиште, а њега нема. Никола је чуо да су га родитељи уписали у другу школу, али му свеједно још увек чува место… ако се предомисли.
После Николе, срамежљиво је устала Џенана (8 година). У школу долази три пута годишње јер живи са родитељима у Немачкој. Каже да као азиланти тамо добијају социјалну помоћ, али морају да дођу повремено за Србију због неких папира и њене школе. Испричала је да јој је јако тешко што ништа не зна када је питам и што увек ради неки контролни кад дође за Србију.
Не зна баш добро да пише и тешко чита, а највише би волела да може да прочита целу књигу од корице до корице. Не зна добро немачки језик и нема ниједну другарицу у Немачкој, а у Србији је увек сама на великом одмору зато што нико неће да се дружи са Ромима. Мајка јој је рекла да је најгоре кад си дете и да се стрпи док не постане велика.
Памтићу тај час до краја живота, и то не само зато што је све пуцало од емоција, већ и зато што су у једном тренутку сва деца била једнака. Нестале су све баријере и различитости. Нестале су разлике на социјалној и расној основи. Деца су можда по први пут била свесна туђих проблема и мука и изражавала су искрено саосећање.
Немојмо игнорисити проблеме наше деце јер се они неће решити сами од себе већ ће их управо разне фрустрације и трауме из детињства пратити и у зрелом добу. Још није касно да им помогнемо!“
