Прочитај ми чланакПОВОД ДА РЕЗОЛУЦИЈУ ИБ БИЛА ЈЕ БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА - СА БУГАРСКОМ И АЛБАНИЈОМ ИЛИ БЕЗ ЊИХ?
РУСКИ историчар, политиколог и аутор књиге „Загонетка Тита – Московске година Јосипа Броза“ – Никита Бондарев – изнео је нове занимљиве детаље о улози бившег председника Југославије у рату и тврди да је Тито лагао о својим ратним годинама.
Како је заробљен у Првом светском рату и шта је радио у руском заробљеништву? Је ли Тито био Јосип Броз или су га заменили? Шта се зна о његовом боравку у СССР-у, раду у Коминтерни и конфликту са Стаљином? Зашто Стаљин није желео да види Тита на челу Југославије?
Тито је и сам волео да прича о томе како су га, наводно, заробили Черкези из „дивље дивизије“. Владимир Дедијер у Брозовој биографији описује како је страшни Черкез с копљем скочио равно у ров у којем је седио Тито. Одмах се поставља питање: зашто је уопште седео у рову ако је био извиђач? То је већ чудно.
Након проучавања докумената из архива утврђено је да тамо чак ни у близини није било никаквих Черкеза, већ да су Тита заробиле јединице којима је заповедао Карл Густаф Емил Манерхајм. Будући председник Финске заробио је будућег председника Југославије. Прави историјски куриозитет!
Касније је Тита судбина добро прошетала по Русији. Након што је био рањен, прво је смештен у болницу, која се налазила у православном манастиру у Свјажску, у данашњем Татарстану, Тито се налазио на периферији Русије, у крајевима с већинским неруским становништвом – Татарстан, Мордовија, југ Сибира, казашке степе.
Дуго се, како је и сам причао (а архивски подаци то потврђују), крио у казашким степама код казашког „кулака“. Тито је генерално за време својих путовања по Русији ретко и кратко боравио међу људима руске националности.
„Дедијер у биографији пише да је Тито кренуо у Петербург, да је намеравао да пређе совјетско-финску границу и побегне. Али, ухваћен је и затворен у Петропавловску тврђаву, одакле је пуштен на једвите јаде.
Међутим, ту информацију, према подацима Бомндарева, документи не потврђују.
Према чињеницама, највећи руски град који је Тито видео за време боравка у Русији био је – Омск. А то ни издалека није престоница. Успут, управо се у Омску Тито у православној цркви венчао са својом руском женом Пелагијом.
Тај податак доказује да је Тито одувек био потпуно индиферентан према питањима религије.
Он није био задрти атеиста: ни у младости, ни у зрелим годинама.
На питање да ли је Тито био Јосип Броз или су га заменили, руски историчар одговара да постоји велики број нагађања о томе ко је у ствари био Тито.
„Прича се да није био Хрват, да је у СССР-у замењен, да је ванбрачно рођени потомак Хабсбурговаца или мађарски Јевреј с презименом Амброз… Извори ништа од тога не доказују. Инсинуације о томе да није знао добро да говори српскохрватски и да по свом спољашњем изгледу није наликовао на човека са Балкана почеле су тек када се нашао на челу Југославије. Кажу да је имао чудан пољски нагласак. Поставља се питање: зашто никоме није падало на памет да анализира његов нагласак или његову спољашњост док је предводио партизански покрет? Ни најмање не сумњам у то да је Тито био Јосип Броз. Заправо је очигледно да становници земаља бивше Југославије, посебно с подручја одакле је он родом, могу да изгледају потпуно различито, па, између осталог, могу да имају и плаве очи као Тито. Што се тиче познавања језика, видео сам анкете које је Тито попуњавао на руском језику док је радио у Коминтерни. Тамо се појављују грешке које је могао направити само носитељ српскохрватског језика. Осим тога, о необичном Титовом изговору пишу обично само Срби, док се Хрватима он не чини тако чудан или необичан“, рекао је Бондарев.
О Титовом раду у Коминтерни историчар каже:
„Када је Тито коначно изашао из затвора, 1934. године, партијско руководство је закључило да ће га у Југославији врло брзо опет ухапсити и затворити, па су га зато послали у Москву. Шта је радио у Москви велико је питање. Формално је требало да ради у Коминтерни, али заправо није тамо радио, него на потпуно другим местима. И ја и српски новинар Перо Симић смо независно један о другом дошли до закључка да је Тито похађао обуку у извесним структурама које су истовремено биле подређене Коминтерни и совјетској спољној обавештајној служби. Назовимо те структуре условно Партизанска академија Коминтерне, а наравно, службени назив није ни постојао“.
Бондарев додаје да су негде у Московској области припремани кадрови за партизанску борбу.
„Имам све основе за претпоставку да су и Тито и Едвард Кардељ, као и значајан део југословенских комуниста који су се тих година нашли у Москви, прошли обуку у истој академији. У Шпанији се водио грађански рат и совјетско руководство је почело да верује да се социјалистичка револуција може подићи свуда по Европи, укључујући и Балкан. За то су били потребни обучени кадрови. Ниједан извор директно не говори о томе да се Тито школовао у таквом центру. Сви документи носе ознаку поверљивости и носиће је још сто година. Али, има неколико индиректних доказа који потврђују да је било управо тако. Данас се за издавање на руском и српском језику припрема приручник који је коришћен за обуку у тој партизанској академији. Ако се упутства из те књиге упореде с оним што је Тито радио за време Другог светског рата, све постаје јасно. Када та књига буде објављена, сва питања о томе биће решена“, каже руски историчар и политиколог.
Стаљин и Тито су се 1948. године разишли, а Бондарев каже разлог за то ни данас није баш јасан.
„Зна се да Тито од самог почетка није био човек којег је Стаљин желео да види на челу Југославије. За то има много разлога. Можда зато што је Тито имао сувише блиске везе с Великом Британијом. Неки кажу да га је још пре рата врбовала енглеска обавештајна служба. За време рата он се, у сваком случају, веома зближио с њима. Код њега је долазио чак и Черчилов син Рендолф. Он је био врло задовољан и надахнут после разговора с Титом и говорио је оцу о томе да је он невероватан и диван човек. Уопште узевши, Тито је био превише близак с Енглезима, а Стаљину је био потребан човек који је знатно мање повезан са Западом“, каже Бондарев, а потом наводи још један могући разлог:
„Други могући одговор: Тито је имао сувише властитих амбиција. И оне су биле оправдане, јер је он руководио јединим успешним и масовним партизанским покретом у целој источној Европи. Био је на челу државе која је добила највећу територију од свих земаља с народном демократијом. Југославенска војска била је, чини ми се, трећа у Европи у време распада Југославије. У тренутку настанка Југославије војска у правом смислу речи није ни постојала, а створена је велика, квалитетна, способна војска. То јест, Тито је несумњиво имао основе за властите геополитичке амбиције и, наравно, Стаљину се то није свиђало. Он је у државном руководству у источној Европи желео да види послушније, мање амбициозне људе.
Што се тиче формалног разлога за конфликт, у науци је то све већ описано и мало шта се може додати. Камен спотицања постало је питање Балканске федерације – треба ли Бугарска и Албанија да буду њен део. Тито је почео радити у том правцу без претходног договора с Москвом. Стаљин, који је све то време само чекао повод да се наљути на Тита, искористио је ту прилику, што је за Тита било сасвим неочекивано. Ни Тито, ни југословенско руководство у целини, нису могли схватити зашто се то догађа, јер је сам повод био потпуно формалан. Стаљин се одлучио на раскид. Американци су томе такође допринели. Амерички часопис Life објавио је Титов портрет на насловници и огроман текст посвећен њему под насловом Пролетерски проконзул. То је Стаљина страшно разбеснило“, закључује Бондарев.
