Прочитај ми чланак
(Дојче веле)
Међу тајним светским језицима и говорима, које користе мале заједнице, постоји и бошкачки говор. Он се данас највише користи у селима призренске жупе настањеним Србима и Бошњацима. Бошкачки се и данас говори.
Измислили су га грађевински мајстори још у 16. веку, а сама реч бошкач значи – радник или мајстор. Рамиз Саипи, професор босанског језика, који живи и ради у Горњем Љубињу, подшарпланинском селу, проучавао је феномен бошкачког говора и тврди да су га измислили Срби из овог дела призренске општине, који су тада на рад одлазили у Тетово, где су стизали пешке за десетак сати.
“Раније су мештани Драјчића и Средске, дакле православни живаљ, одлазили тамо да раде, најпре као кројачи. Како би били у могућности да одраде нешто кришом од својих газди, служили су се речима са синонимним значењем. Синоними су били јако проширени, заправо су имали скривено значење. Тако је свака реч имала неку тајно скривено значење.“
Бошкачки се временом говорио и у другим заједницама
Временом су бошкачки почели да користе и њихове комшије Бошњаци, грађевински радници, прича Саипи. “Потом су и наши људи, муслимани из ових средина, одлазили као печалбари, као грађевинци. Они су то од Срба “покупили” и онда се то неговало у жупи (призренски крај са 18 села настањеним Бошњацима, Србима и једним – Албанцима). У жупи, данас не можеш да нађеш ниједног да не зна бошкачки говор. Додуше, не можемо га назвати језиком, то није језик. То је говор који је послужио многим људима да одраде неки пазар, међусобно да се договоре коме шта одговара и по којој цени, а да то не зна домаћин, да не би открио, има ли неке скривене тајне или намере.“
Бошкачки говор је одолевао разним изазовима, па и најновијој ери, ери Интернета. Другим речима и данас се користи, највише у круговима тамошњих Бошњака.
“Православно становништво се повукло. Њихови млади, они који су са мном ишли у призренску гимназију знали су тај говор, јер смо на часовима тако међусобно комуницирали, договарали се… Сада се чува код нас, али међу мајсторима присутан је непрестано. Неће се бошкачки никада заборавити“, тврди овај професор.
Комичне ситуације
Било је разних комичних ситуација са употребом овог говора. Наш саговорник говори о свом искуству, у време док је био студент и док је са братом у Београду радио на грађевини.
“Радили смо код неких наших Жупљана, Срба православаца. Али, код домаћина код којег смо радили, његова жена била је из жупе, из Средске, а да ми то нисмо знали. У једном тренутку двојица радника почели су да причају како је ова жена лепа и да их храна, коју им је припремала подсећа на родни крај. И тако су почели да говоре: манука, значи зена, је спремила, ужилаила, такву колпиту као наша снеска (жена је направила бурек као наша мајка). Она је то чула, пришла једном нашем младићу и рекла – да, да и моја снеска тако чинила, исто као и ваша снеска. (И моја мајка спрема бурек, као и ваша).“
Професор Шаипи појашњава како “свака реч има адекватну замену на бошкачком”, издвојивши неколико карактеристичних примера.
“Овај скопак је апсик, значи – ова девојка је много лепа. Ту се не прати род, падеж или слично. То је слободан говор. ´Манче нагураф апсика крастачка´. Забринули су се мајстори, завршили су посао и онда међусобно разговарају, хоће ли им то бити плаћено. ´А ће ни нагура манче ронке. Манче ни нагура апсика крастачка, али да ли ће ни нагура ронке, можда ће ни биње жилка јалоа´.” (Газда нам је дао добру храну, али да ли ће нам дати и паре, можда смо џаба радили)
