Прочитај ми чланак
Поводом данашњег обележавања Међународног дана толеранције
Постојање хришћанског духа у народу нераздвојно је са начином његовог понашања и у рату и у миру. Губљење хришћанске карактерне црте значило је и значи одсуство сваке моралне кочнице и плодно тле за сваку врсту душевних огрешења, па тако и најтеже злочине
Толеранција је само још један од већ извиканих идеолошких термина из арсенала политичког новоговора. Толеранција припада оном корпусу идеолошких флоскула које стварају медијско оправдање за спровођење најразличитијих геополитичких и других интереса, за чије остварење је један од најкарактеристичнијих изговора постала заштита тзв. мањинских права.
Људска права постоје у три генерације. У прву спадају она основна људска права која би се подвела под право на живот. У другу групу спадају политичка права: слободе говора и штампе, слободе да се бира и буде биран итд. Најновији корак у овој историјској еволуцији чине права мањина: од верских, преко националних до тзв. сексуалних.
Међутим, гаранција права мањина почиње постепено да се изрођава у диктатуру мањина, док одређене мањинске групе, најчешће оне тзв. сексуалне, чије су склоности или болест или грех са становишта традиционалног морала на коме је изграђена европска цивилизација, постају нови пролетеријат, угњетена класа која тежи револуцији, друштвеном ослобођењу за испољавање своје „различитости“ и канонизацији новог вредносног поретка.
Није, дакле, у питању само борба за слободно упражњавање властитог порока, него и много важније инсистирање да тај порок постане друштвено признат и котиран на лествици друштвених вредности. Најзад, у ту сврху постоји и читав медијски и уметнички покрет који настоји да овај „поглед на свет“ представи као нешто ново, необично, пожељно и друштвено напредно. Толеранција је тако само у служби идеолошке и политичке заштите новог система вредности.
Хришћанске културе
Толеранција је измишљена у оним народима који су изгубили хришћански идеал који је много већи од толеранције, а то је љубав. Када су културе које су имале хришћански карактер изгубиле ту своју духовну суштину, биле су принуђене да измисле нешто што би одржавало минимум нормалних међуљудских односа у том, сада нехришћанском, свету.
И тако је настала толеранција. При том се заборавља да су све вредности толеранције само позајмљене од Хришћанства и да далеко заостају за новозаветним моралним идеалима. Стога је јасно (а опет, многима никако разумљиво) да нема већег заштитника толеранције од Цркве која сведочи и нуди један много узвишенији облик толеранције од оног данас познатог. Међутим, за толеранцију као минимум, а љубав (чак и према непријатељима) као максимум моралног идеала, потребни су људи који би били носиоци тога духа у заједници. А такви људи не могу се формирати на спољашњи начин, путем идеологије, закона и медијске пропаганде, већ дубоким личним преображајем и делима. Тај пут духовне обнове може се научити једино у Цркви која представља ризницу духовног искуства.
Идеологија толеранције
Сва ова искушења присутна су и у данашњој Србији. Идеологија толеранције настоји да постане мера свих ствари и друштвена норма. При том се у ту норму уграђују и они елементи који су у потпуној супротности са духовним и моралним наслеђем овог простора. Свака одбрана наслеђених моралних принципа тако се проглашава за акт нетолеранције и говор мржње. Оно што је специфичност нашег случаја јесте проширена оптужница за нетолеранцију на читав српски народ и његову историју, због тзв. злочиначког удруживања у циљу уништавања других нација и вера. Ова монструозна оптужба је у супротности са целом српском историјом и представља нови притисак на српски народ како би се одрекао свога идентитета као бременитог злочином.
Погледајмо, са друге стране, како ствари стоје са историјским примерима.
Српски народ није освајачки. Срби не знају за колонијализам. Србин није измислио ниједну справу за мучење и убијање, нити пронашао начин масовног истребљења људи. У историји српских ратова нема примера колективних злочина против других народа, посебно над недужним цивилима. Напротив: много је супротних примера изузетно хуманог односа према непријатељу. Чувена приповетка Драгише Васића Пацко говори о српском војнику из Другог балканског рата који ризикује свој живот и одлази да сахрани непријатељског, бугарског војника на брисаном простору између два рова. Поставивши крст на свежу хумку свога погинулог противника, Пацко пада погођен од непријатељског метка. Ово није усамљен, већ просечан пример. Таква морална чистота чувала је достојанство овога народа. Таквом херојском народу непријатељ је подизао споменике, а дивила му се читава слободарска Европа. Такав народ никада није пропустио да буде на страни истине и правде у свим великим ратовима.
Балкански дискурс
Рекло би се да је оптуживање српског народа за геноцидност и нетолеранцију некакав медијски проналазак последње деценије 20. века. Међутим, то није тако савремен изум. Постоји дубока традиција тзв. „балканског дискурса“, који служи да представи све балканске народе као дивљаке које треба цивилизовати. Ова идеолошка конструкција западног света, који је увек ближим видео турског освајача него поробљене балканске хришћане, односила се и на Србе. Тако Гистав ле Бон, један од најпознатијих француских научника са почетка 20. века, аутор бројних студија о психологији маса, овако види српски и друге балканске народе: „О њих се цивилизација само очешала, она их није изменила.
Њихови су наследни карактери непроменљиви, јер су стабилизирани и управљани религијским веровањима и расним мржњама. Жестока мржња коју су имали према Турцима последица је вековног угњетавања и она се манифестовала у бесној и дивљој освети. Ова наслеђена страст била је још силнија између њих самих. Једном ослобођени од Турака, они се масакрирају без поштеде, тражећи да се увећају пљачкајући и уништавајући своје суседе… Ропство турско беше, можда, политички режим најбоље прилагођен њиховом менталитету“. Закључак је да српски јунаци балканских и Првог светског рата нису то постали бранећи част и отаџбину као други европски народи, него благодарећи огромној страсти мржње коју су поседовали.
За разлику од нашег времена, српски народ је тада имао интелектуалце кадре да се супротставе овој ондашњој медијској манипулацији путем науке. На ове радове ле Бона одмах по завршетку Првог светског рата (1919) одговара горепомињани Драгиша Васић својим чувеним огледом Карактер и менталитет једног покољења, у коме настоји да кроз психолошко-социолошку полемику са ле Боном покаже који су то мотиви и идеали руководили српски народ у ослободилачким ратовима.
Васићу није било тешко да докаже да Србин ако нешто не уме, то је онда да мрзи. За разлику од бугарских и аустријских војника, српски војник није силовао, није чинио зверства над рањеницима и заробљеницима, није се светио над цивилима, није дирао у светиње других народа. Управо супротно, на сваком месту Србин је показивао хуманост према своме непријатељу. Србин је увек сматрао да има нешто веће и од самог јунаштва, а то је чојство – одбрана других од себе.
Откуда српском народу овакав карактер у ратовима? Нема сумње, овакав менталитет могло је да формира једино Хришћанство са својим идеалом љубави према ближњем, макар он био и непријатељ. Стога је постојање хришћанског духа у народу нераздвојно са начином његовог понашања и у рату и у миру. Губљење хришћанске карактерне црте значило је и значи одсуство сваке моралне кочнице и плодно тле за сваку врсту душевних огрешења, па тако и најтеже злочине.
Српски народ остаје историјски познат по врхунској верској толеранцији. У српској држави одувек су без икаквих проблема живели припадници других националних и верских заједница. И многи страни путописци посведочили су ову оријентацију српског народа, која је на снази и данас. У настанку и одржавању такве оријентације пресудну улогу одиграла је Српска православна црква. Она и данас остаје најзначајнија друштвена снага која учи и сведочи о нечему много вишем од толеранције – о љубави.
Бошко Обрадовић
(Православље, Двери)
