Прочитај ми чланакПише: Џемаил Халилагић
Због тога што нису успостављени сигурни критерији за будућност, бошњачки етнички простор у Лимској долини празни се скоро истом динамиком каква се памти у вријеме геноцидне кампање етничког чишћења у вријеме режима Слободана Милошевића. Прекомпозиција етничких простора одвија се далеко од пажње јавности и међународне заједнице, али овај проблем није препознала бошњачка политика у Санџаку ни у БиХ. Бошњачка интелигенција деконцентрирана је и најчешће не види шта се догађа у њеном окружењу. Од Берана до Прибоја, Лимском долином, која хисторијски и територијално представља кичму Санџака, нема значајних бошњачких ауторитета чија би мисао била идеја водиља за спас и очување овог миленијског животног простора Бошњака.
foto: flickr
Када би Бошњаци стекли навику да читају књиге и публикације чији су аутори српски национално острашћени генерали, академици, политичари и други интелектуалци могли би дешифрирати многе планове о етничком чишћењу Лимске долине од несрпског фактора, који тај простор називају “зеленом трансферзалом”. Планери демографских простора руководе се стратегијом да је визија будућности код онога ко контролира прошлост и садашњост.
На пријелазу од прошлости ка будућности овај се простор именује као Рашко-полимска област, а у бројним написима на ту тему назире се намјера да се Санџак подијели на Рашку област, коју би сачињавале опћине с бошњачком већином: Сјеница, Тутин и Нови Пазар, и Рашко-полимску област, коју би сачињавале опћине Прибој, Пријепоље и Нова Варош. Осталих пет санџачких опћина још су 1945. године додијељене Црној Гори.
У будућој регионализацији Србије, Сјеница, Тутин и Нови Пазар могли би добити статус регије, а будући да је, по аутору монографије Друга санџачка бригада генералу Миловану Крвавцу, “Полимска област” простор кроз коју пролазе двије кључне саобраћајнице (жељезница и магистрални пут) и оне повезују српски народ у Србији и Црној Гори и даље према Јадранском мору, Бошњаци су на овом простору непожељан фактор. Измишљена кованица “зелена трансферзала” треба да изазове наклоност западних земаља за уклањање овог за српске стратеге непожељног елемента.
На коју врсту пажње мисли генерал Крвавац, објашњава реченицом: “Етничко-територијални прекид у северозападној Рашкој области, према граници са БиХ, где су муслимани мање насељени, релативизује се њиховом концентрацијом у Лимској долини на линији Прибој – Пријепоље – Бијело Поље.”
Сјеверозападни дијелови Санџака етнички су очишћени акцијама државног терора 1992. и 1993. године и стога Крвавац наводи да су муслимани на том простору мање насељени, те да из тих разлога граница с БиХ убудуће неће имати битних разлика. Студије и анализе генерала Крвавца о Санџаку обилују безочним хисторијским фалсификатима у којима се тврди да је Новопазарски санџак створен одлукама Берлинског конгреса. А потом је исламско становништво српског поријекла из католичке Босне исељавано у “уметнуту земљу”, те је то узрок садашњег врло присутног муслиманског етничког елемента. Присутност Бошњака у Лимској долини генерал објашњава досељавањем 450 породица у ове крајеве након анексије БиХ, гдје их, како каже, раније није ни било, што је за посљедицу имало измјену етничке слике на штету Срба.
ДОЈЧЕ ВЕЛЕ: Балкан тоне у нову кризу, прети ли затварање граница? https://t.co/YjSExicfuw
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 21, 2018
Крвавац потпуно игнорира чињеницу да је Лимска долина миленијски етнички простор аутохтоних Бошњака и као припадника Цркве босанске, о чему свједоче бројне некрополе стећака, од којих је најпознатија она у Хртима код Пријепоља, која је под заштитом УНЕСЦО-а. За Крвавца, Бошњаци су страни фактор који се релативно слабо интегрирао у околну културу и привредну цјелину, а својим је високим наталитетом изазвао велике просторно-етничке проблеме.
Посљедњих година у Санџаку су се појавиле бројне књиге и публикације чији су аутори планери етничке слике Лимске долине и оне са собом носе грозоморне поруке које значе припрему за објашњење драстичног смањења броја Бошњака на овим просторима, што се тумачи и као покрет према Сарајеву, зато што је у сецесионистичком рату (1991–1995) у БиХ веома утјецајна исламска линија Санџака.
Српски геостратези и геополитичари помно промишљају резултате остварења свог плана прекомпонирања етничког простора Санџака, а то се најбоље види у публикацији Љубомира Гиговића “Геополитички и геостратешки значај Рашке области на основу етнопросторних показатеља” из 2002. године, по којем су Срби већина на скоро двије трећине територије Санџака, што је знатно више него њихово учешће у укупној популацији, док су Бошњаци већина на 29,3% Санџака.
У опћинама Лимске долине Бошњаци су већина, у Беранама на 23,4%, у Бијелом Пољу на 17,4%, у Пријепољу на 20,8% и у Прибоју на 3,4% територије опћине. Према предвиђањима које наводи Гиговић, Санџак ће у просторном смислу бити издиференциран на два дијела – источни муслимански и западни православни. На удару такве политике прво су се нашли Прибој и Пљевља, гдје су, примјеном класичног метода етичког чишћења и геноцида, од Бошњака очишћена сва њихова села која гравитирају уз границу с Босном и која су представљала везивно ткиво Бошњака Санџака с матичном државом Босном и Херцеговином.
Пражњење ових простора од бошњачког фактора српски политичари квалифицирају као економске миграције, а Географски факултет Београд их дефинира као кризу коју може да поднесе само аутохтони менталитет, желећи тиме рећи да Бошњаци то нису јер су на ове просторе дошли тек послије Берлинског конгреса као мухаџери. Будућност Бошњака Лимске долине је под упитником, а за сада бошњачка политичка и академска елита о томе оркестрирано шути.
