Након што је пред локалне изборе у БиХ пре две године, бошњачка коалиција невладиних организација под називом „Први март“, под покровитељством свих водећих политичких партија са седиштем у Сарајеву (СДА, СДП БиХ, СББ БиХ, Странка за БиХ…) спровела на подручју Сребренице кампању пријављивања Бошњака и свих других грађана који подржавају циљеве поменутих странака и организација, њихов заједнички кандидат за начелника општине Сребреница победио је на општинским изборима. То је охрабрило „Први март“ да спроведе исту кампању на територији Републике Српске и за опште изборе који се одржавају ове године.

Циљ „Првог марта“ је да покушају да региструју 100 000 бирача за опште изборе на територији Српске[1], како би покушали да бошњачке странке доведу у ситуацију да освоје барем двадесетак посланичких мандата (од укупно 83) у Народној скупштини РС и што већи број посланичких места у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ од укупно 14 колико их се бира из РС за овај дом. Примера ради, уколико би бошњачке странке освојиле 5 од поменутих 14 мандата, тиме би сасвим обесмислиле ентитетски механизам заштите интереса РС. То би се могло догодити уколико би, рецимо, „Први март“ на изборе „извео“ нових око 150 000 регистрованих бирача у три изборне јединице у Српској –  уз постојећих 60-70 000 бирача који редовно гласају за бошњачке странке –  с тим да излазност српских бирача не пређе 55 одсто.

За регистрацију нових бирача потребно је да они имају пријављено пребивалиште на тлу РС, било да сада живе у Федерацији БиХ или у иностранству. У „Првом марту“ чак рачунају да би, њиховом кампањом,  број нових „сигурних“ бирача међу Бошњацима у дијаспори могао да нарасте са садашњих око 30 000 на око 100 000 у РС, а за то је потребно да им у дипломатско-конзуларним представништвима БиХ у иностранству упишу пребивалиште у неком од места у РС[2], с тим да ту „акробацију“ признају у Централној изборној комисији БиХ. То изгледа као немогућа мисија чак и по садашњем закону о пребивалишту, али не значи да у ту мисију бошњачке дипломате неће кренути, по саветима из Сарајева. За извођење целог подухвата имају на располагању следећа четири месеца, што је за поменуте „акробације“ у дијаспори сасвим довољно, без озбиљног отпора РС.

Успех „Првог марта“ на локалним изборима у Сребреници пре две године обновио је жеље бошњачких странака да „макар“  удвоструче број посланика у Народној скупштини РС (сада их је десетак), па су политички и логистички подупрли и актуелну кампању „Првог марта“ за пријављивање пребивалишта у Српској. Водећа бошњачка странка, СДА, одмах је покренула све механизме блокаде предложених измена закона о пребивалишту БиХ, усвојених у Савету министара БиХ[3], којима је предвиђена оштрија контрола пријаве пребивалишта на тлу целе БиХ.

У ту кампању већ на почетку, у јулу прошле године, укључила се и Исламска заједница у БиХ[4], па успех није изостао: иако су измене закона, подржане од стране делегације ЕУ у БиХ, у Парламент БиХ упућене по хитној процедури – ни до данас нису усвојене. Прво је Уставни суд БиХ у два наврата одбацио приговоре СДА[5], па је Представнички дом Парламента БиХ усвојио поменуте законске измене, али Дом народа их није потврдио када су пре месец и по дана стигле на дневни ред тог дома. Најпре су сви посланици СДА због болести били одсутни са седнице, а однедавно је „повратак“  измена закона сасвим неизвестан, јер се лидер СДА Сулејман Тихић – као један од три руководиоца Дома народа(члан трочланог Колегијума) због тешке болести више ни у јавности не појављује.

У таквој ситуацији, власт РС посегла је за доношењем нацрта закона о пребивалишту у РС у Народној скупштини РС – који су подржали и посланици свих српских опозиционих странака –  наводећи да ће Скупштина Српске усвојити и предлог закон којим би било омогућено МУП-у РС да контролише тачност пријава пребивалишта на тлу Српске, уколико Дом народа Парламента БиХ не усвоји потребне законске измене[6]. Уз то, Влада РС је донела и одлуку којом се прецизира начин вршења провере тачности поменутих пријава, која се заснива на решењима из још неусвојених законских измена на нивоу БиХ, као и на сличним решењима која се већ неколико година примењују у Брчко дистрикту[7].

Против те одлуке Владе РС, у Сарајеву су устали сви водећи бошњачки политичари – чак и они који су прихватили законске измене на нивоу БиХ – тражећи да ОХР одмах поништи ту одлуку, те износећи низ неоснованих оптужби на рачун власти у Бањалуци: Од „апартхејда“, преко „дискриминације бошњачких повратника“ до „кршења Дејтонског споразума“!? Притом, нико од њих се није ни осврнуо на ранију одлуку Уставног суда БиХ којом нису оспорене измене закона о пребивалишту које се налазе у процедури у Парламенту БиХ: чак ни тај суд није нашао да поменуте законске измене крше витални бошњачки интерес, како су то тврдили у СДА.

Но, упркос и тој судској одлуци и свом декларативном залагању за „европски пут БиХ“, и СДА и сви остали одједном су „заборавили“ да су им баш из Брисела сугерисали да су те законске измене базиране на пракси која важи у земљама ЕУ. Истини за вољу, ни из Делегације ЕУ у БиХ се не упињу превише да у Сарајеву објасне да је, рецимо, потребно усвојити поменуте законске измене што пре не би ли октобарски избори били легитимни.

Изгледа да је то охрабрило и поједине високе функционере СДП-а БиХ да започну кампању против МУП-а РС упућивањем писама на адресе ОХР-а и Делегације ЕУ у БиХ у којима се неосновано оптужује полиција Српске да „крши права бошњачких повратника“[8] , што је подударно кампањи „Првог марта“  у којој се полиција РС редовно напада зато што је накнадно поништила око три стотине фиктивних пријава о пребивалишту на подручју Сребренице из 2012. године, те поднела прекршајне пријаве против лажних пријављивача пребивалишта.

Интересантно је да се „Први март“ у тој својој кампањи узда у одлуке судова у РС, ценећи да ће ти судови одбацити и све наредне прекршајне пријаве, као што се и догодило у неколико десетина случајева[9]. Судови су се у том послу позивали на једини постојећи закон о пребивалишту на нивоу БиХ, не налазећи да особе које пријављују пребивалиште на подручју Сребренице чине прекршај, како је то тврдила полиција РС у својим решењима о поништавању фиктивних пребивалишта.

Зато ће сада једно од кључних питања бити како ће се судови у Српској односити према прекршајним пријавама о фиктивном пребивалишту ако Народна скупштина РС усвоји свој закон о пребивалишту: да ли ће их третирати по том закону или, као до сада, по постојећем закону о пребивалишту на нивоу БиХ, у шта се уздају и у „Првом марту“ и у бошњачким странкама које опструишу доношење законских измена у Парламенту БиХ.

То значи да ће у наредна четири месеца у РС морати да отворе четворе очи не би ли консекветно спровели прописе које доносе Народна скупштина и Влада, те искористили све постојеће механизме за провере централног бирачког списка. У супротном, неће бити немогуће да о формирању нове Владе РС и њеној будућој политици – као тас на ваги два љуто завађена блока српских политичких партија – одлучују бошњачки посланици изабрани гласовима десетина хиљада, а можда и целих сто хиљада оних који се у Српској привремено „настане“ само са циљем да она што пре нестане.

Другим речима, уколико представници ЕУ прећутно прихватају да је тај покушај „Првог марта“ и бошњачких политичких партија легитиман уз коришћење законских „рупа“ и опструкцијом „европских закона“, ништа мање легитиман не би требало да буде ни покушај српских политичких партија да их у томе спрече.       

Ознаке: Босна и Херцеговина, закон, избори, пребивалиште, рат, Република Српска, САД, СББ, сдп