На све контроверзе у поступку није указао Легија, него сам то ја радио током суђења као пуномоћник Милана Веруовића. Више пута сам рекао да начин убиства Ђинђића, како је то описано у оптужници, није могућ. То једноставно није могуће. Зато није ни рађена реконструкција?

На све контроверзе у поступку није указао Легија, него сам то ја радио током суђења као пуномоћник Милана Веруовића. Више пута сам рекао да начин убиства Ђинђића, како је то описано у оптужници, није могућ. То једноставно није могуће. Зато није ни рађена реконструкција?

Божо Прелевић, адвокат Милана Веруовића, телохранитеља Зорана Ђинђића, који је приликом атентата на српског премијера 2003. тешко рањен, тврди да до поновљеног суђења за овај злочин никад неће доћи иако за то постоје бројни разлози. Коментаришући интервју који је Милорад Улемек Легија дао Експресу, Прелевић поставља питање зашто то није испричао током суђења већ тек сада, десет година касније.

Како оцењујете тврдње Улемека изнете у интервјуу за наш лист? Да ли смо сазнали нешто ново у вези са убиством премијера Зорана Ђинђића, нешто што евентуално може да помогне у расветљавању позадине овог злочина?

– Мислим да Легија све време више пажње посвећује јавном наступу него сопственој одбрани. Бити паметан 12 година касније, а у тих 12 година је потпуно изолован, прво се поставља питање одакле му те информације. Наравно, човек може да каже: “Ја сам то анализирао, читао књиге, разне чланке…” и то је све наравно дозвољено. Али било би логично да је нешто од тога што је изнео рекао на суђењу када се бранио.

Зашто то није рекао тада?

– Цео тај поступак, од истраге па надаље прате бројне контроверзе. И сад вам ја нећу говорити о томе шта прича Легија јер мене то у суштини уопште више не интересује. На све контроверзе у поступку није указао Легија сада, него сам то ја радио током суђења као пуномоћник оштећеног Милана Веруовића. Моје и Веруовићево полазиште је било да се морамо борити за истину. Истина је централно питање, не треба бити ни у једној од две могуће врсте лажи.

 

Затим имате ту емисију у којој су били Владан Батић и Душан Михајловић, где сат и по након догађаја, кад још нема ниједног доказа, они знају којих 17 људи је у томе учествовало и имају њихове слике. Увек сам тврдио да је тај који је знао сат и по после атентата, знао је и сат и по пре.

Шта је по вама била лаж? Улемек тврди да Ђинђића није убио Звездан Јовановић, да метак није стигао из Улице адмирала Гепрата?

– Више пута сам рекао да начин убиства Ђинђића, како је то описано у оптужници, није могућ. То једноставно није могуће. Зато није ни рађена реконструкција, јер би се онда утврдило да то није могло тако да се деси. Начин проналажења чаура, лажне чињенице везане за Бирчанинову улицу, непозивање истражног судије и непозивање тужиоца, слање ограниченог дела доказа Висбадену, тумачење Висбадена на начин који је немогућ. Ви данас на судској медицини имате као једну од апсолутно нетачних чињеница вештачење убиства Зорана Ђинђића, то се тамо предаје као нешто нетачно.

Ко је сакрио истину? Како је онемогућено да се утврде праве чињенице?

– Искривљавање те приче о Зорану Ђинђићу настаје од неких његових најближих сарадника. То је прво искривљено. Они су ти који одлучују да не буду позвани истражни судија и тужилац. Тужилац сазнаје из једне амбасаде за атентат. Затим имате ту емисију у којој су били Владан Батић и Душан Михајловић, где сат и по након догађаја, кад још нема ниједног доказа, они знају којих 17 људи је у томе учествовало и имају њихове слике. Увек сам тврдио да је тај који је знао сат и по после атентата, знао је и сат и по пре.

Како ви знате да су од 3.000 криминалаца у Србији баш њих 17 умешани? Како то знате? Немате још ниједан доказ. Не знате то. То је спремљено. Имате те људе у Мељаку који се крију, а могу да побегну. А што не беже него се крију? Имате то фингирање, као они су се борили са неодмашћеним митраљезом и са џеповима пуним бомби па не би могли да се крећу, претерали су мало у фингирању тога. Онда имате рушење куће у Шилеровој, нема утврђивања доказа него рушење. Из десетине других података видите страховит притисак да се не појави трећи метак. Само да се трећи метак не појави.

То је било доведено до теорије завере. Зашто?

– Да. А осам сведока говори о трећем метку. Шест месеци након што су они сви дали исказ истражном судији и полицији о три метка, Милан Веруовић ангажује мене и ја улазим у поступак. Дакле, ја апсолутно нисам могао пре тога да будем заговорник те тезе јер већину тих људи, осим Милана Веруовића, ни не познајем, а и Веруовића сам знао површно, из обезбеђења Зорана Ђинђића. Можда је најодвратнији спин целе приче “Зоран је погинуо од организоване криминалне групе”. Зашто би Зоран погинуо од организоване криминалне групе? Па јел’ их Зоран прогањао? Чекајте, имате тужиоца, па имате министра унутрашњих послова, па имате министра правде.

Потерница је одмах расписана за групом из земунског клана?

– Најгори спин је да је Зоран био у сукобу са организованом криминалном групом. Ја сам био велики критичар Зорана Ђинђића, а пре тога смо били пријатељи. Оно што сам ја Зорану замерао је пре свега начин функционисања његовог окружења. То окружење је, колико видим, и данас актуелно. Он би данас о свом окружењу сигурно мислио оно што сам ја мислио онда.

Можда је и он то мислио већ тада.

– Можда и јесте. Али то окружење за свог великог вођу, гуруа, човека иза кога се они и дан-данас заклањају, каже да је он погинуо у сукобу са криминалном групом. То је страшно. По мени, Зоран Ђинђић је убијен пре свега на основу онога што је јавно рекао у интервјуу бијељинској телевизији, а то је да принцип решавања питања Косова и Републике Српске мора да буде идентичан, да се решава на идентичан начин. То је страшно сметало правим газдама неких људи из његовог окружења. Суштинским газдама.

Мислим да је његово убиство повезано са страним фактором. Ја сам то више пута рекао. Том страном фактору или тим моћним администрацијама било је веома важно да се око Косова и Републике Српске ствари никад не десе на начин на који је то предлагао Зоран Ђинђић. Дакле, ја верујем да је Зоран погинуо не зато што се замерио некаквим криминалцима, сецикесама и будалама, него зато што се замерио неком много значајнијем од кога није могао да побегне. И зато су десетине питања које смо ми постављали на суду забрањене.

Једно од тих питања је и да ли су земунски клан и ЈСО имали контакте са страним обавештајним службама. Суду се од избора судије, од избора тужиоца, то је све строго дириговано, натура теза да је централно важно да се до пресуде дође што пре без улажења у суштину проблема. То је теза. И та теза је на крају и доведена до свог савршеног краја.

Сумња је пала на Војислава Коштуницу, да је умешан?

– Та теза по којој иза убиства стоји Војислав Коштуница је потпуно бесмислена. Коштуница није способан, нити је морално тип особе која би у томе учествовала. Ја нисам ни његов фан ни заљубљеник, али он није такав.

 

По мени Зоран Ђинђић је убијен пре свега на основу онога што је јавно рекао у интервјуу Бијељинској телевизији, а то је да принцип решавања питања Косова и Републике Српске мора да буде идентичан, да се решава на идентичан начин. То је страшно сметало правим газдама неких људи из његовог окружења. Суштинским газдама.

Мислите ли да је то био случај да он не би то могао да сакрије?

– Да је то суђење било поштено ви бисте неминовно у реконструкцији дошли до тога да ли је нешто могуће или није могуће. Пазите, власт је тада држала Демократска странка, истрага је спроведена како је спроведена, траљаво и лоше. Ко је тај који уништава трагове, ко је тај који асфалтира испред улаза, мења висине, ко је тај који запушава рупу на зиду, ко је тај који мења врата? Ко су ти људи? Како се њима убуђа траг крви? Траг је убуђан, траг. Само један траг је убуђан и то најважнији.

Онда не можете да закључите да је Зоран био окренут другачије, како то тврди осам очевидаца. И сада мислим да има сто одсто доказа и рећи ћу вам рецимо два. Тај траг крви је узет на папиру марке “ватман”, који у себи има антибактерицид, значи није могуће да буде убуђан. Ако кажемо да то није Зоранов траг, онда Зоран нема трагове који су изашли из излазне ране, што је немогуће. Та могућност да из Зорановог тела излети метак брзине од око 700 метара у секунди, а он је наслоњен на дрвени рагастол и нема оштећења на рагастолу, то је прича за приглупе Србе. За приглупе. А таквих детаља има милион.

Као да је неко хтео да остави простор за милион теорија, да се никад не утврди истина?

– Не, не, него неко је добио једну стратегију, један сценарио и он је у тај сценарио уклапао доказе. Само се није смела урадити реконструкција, није се смео позвати обдуцент са судске медицине, значи ништа од тога није урађено. Е сад, последњи који има морално право да о томе било шта каже је Улемек, последњи. Он је тврдио да је Зоран његов пријатељ. Он је имао могућност да каже: “Урадићу све да се утврди шта је било.”

Зашто Улемек није тако поступио?

– Он је веровао да сила која је убила Зорана њега може да избави. То је његово веровање. Ако су сви главни злочинци побијени, ко је уништавао трагове? Јел’ Легија дошао да уништава трагове? Ајмо даље…ако су “земунци” побијени и немају моћ, па ко све време спинује ове информације, тачно видите ко то спинује. Ко има те паре? Ко има ту проходност у средствима јавног информисања да то ради? Ко је тај? Јел’ то Коштуница? Коштуница одавно није на политичкој сцени. Дакле, то је потпуни бесмисао.

Ту смо имали на сцени употребу адвоката, употребу вештака, употребу полиције… Ви сте у полицији имали извлачење свих списа у којима сведоци помињу трећи метак. Не оних осам сведока, него других. Имали смо склањање инспектора који су радили на том предмету. Имали смо тврдњу у том предмету да је у Бирчаниновој улици једна особа примила људе из земунског клана, па су они гледали са терасе да ли то да ураде или да не ураде.

И онда, када је та особа позвана на суд, појавила се њена ћерка и рекла: “То је апсолутно немогуће, моја мајка је непокретна последњих 30 година. Она никоме није могла да отвори врата. Она никог није могла да проведе и одведе тамо. Она не може да дође до сопствених врата. Она је непокретна.” Знате, имате милион тих ствари.

Улемек помиње умешаност неког Енглеза. Неки сумњив одлазак на аеродром одмах после атентата?

– Он можда покушава да склопи мозаик, можда да искриви причу, можда да се неком свиди, можда му је ужасно досадно. Он воли публицитет, он зато пише књиге. Дакле, шта каже Улемек после суђења мене апсолутно не занима. Ја сам становишта да се Србија невиђено обрукала у односу на Зорана и на његову породицу.

Дакле, ако је премијер нешто заслужио, заслужио је да се то не затрпа лажима и то посебно тим спином “да је он био у сукобу са организованим криминалом”. Што би он био у сукобу са организованом криминалном групом? Какав је то сукоб? Дакле, то је најружнија прича која се могла десити за неког ко је опасности изложио свој и живот своје породице зарад Србије.

Да ли онда има могућности за понављање тог суђења?

– Има разлога за понављање суђења кад гледате процесно, чињенично и тако даље, али неће се тај поступак поновити. Не.

Зашто сте тако сигурни?

– Не, апсолутно се неће поновити. То је завршена прича и моћни људи немају намеру да се то ради. Има ту колико хоћете података. Знате, сама прича о том фото-роботу, како да вам кажем, то је на нивоу елементарног безобразлука. Они кажу “човек са слике, он свира виолину у оркестру”. Па да, али није робот прављен по ономе који свира виолину него је прављен по ономе који је изашао из Гепратове, а ви њега никад нисте тражили зато што сте рекли “не, тај свира виолину”.

Тај не свира виолину, тај свира нешто друго. Ви видите понашање државе где се све одвија мимо суда и мимо тужилаштва у истрази. Ви видите ко доноси те слике, ко тим сликама млати, ко каже кога треба оптужити, доводи проблематичног тужиоца. Па га оптуже за неку невиђену глупост. Оног Радовановића. Па тај човек умре на ВМА од муке и бруке. Па имате тог неког судију који то нешто суди, па узме неке дискове па неће да их врати, па његовог брата који каже “боље да се договорите са мном”.

Јесте ли ви били у контакту с тим људима после на ту тему? Јесте ли разговарали?

– Па не, нема ту разговора, ту је углавном тишина. Како да вам кажем, шта да причамо? О чему да причамо? Па сви су они врсни судије и тужиоци. Ви имате једног сјајног истражног судију, тада Окружног суда, Ацу Чолића, кога је инфаркт ударио кад је видео да он не може као надлежни окружни тужилац да приђе месту, не дају му. Ко то не да? Ко је тај што не да? Ко бира Визбаден? Ко бира шта ће се дати Визбадену? Та тема се врти годинама уназад. Ја лично сам имао, као и Милан Веруовић, много зла због тога. Ја разумем да држава не сме то да отвори.

Ако су сви главни злочинци побијени, ко је уништавао трагове? Јел’ Легија дошао да уништава трагове? Ко све време спинује информације, тачно видите ко је то. Ко има те паре? Јел’ то Коштуница? Коштуница одавно није на политичкој сцени…

Имате још један детаљ који је занимљив. Зоран Живковић каже: “То је све Коштуничино масло.” Ок мајсторе, ако је то тако што га ниси ухапсио? Па, каже, нису странци дали. Аха, нису странци дали. Баш занимљиво. Онда дође Коштуница, па каже јасно је да је то Чеда и екипа. Аха, а што их ниси ухапсио? Па каже и он, нису дали странци.

Значи: вама странци не дају ни ово ни оно. О каквом вршењу власти и владавини права ми причамо? О странцима. Странци јесу врло моћни. Странци руше владе, странци доводе владе. Све је то тачно. Али, мајку му, нешто мислим, много смо се обрукали према Зорану. Добра је то фора “сад ћемо да му дигнемо споменик”. То је супер. Дићи ћемо му споменик, а оставићемо једну глупост као такву. Али добро, нема везе.

А око тог Кораћевог извештаја, шта се с њим десило? Испало је помало мистериозно.

– Није никад јавно објављен.

Због чега?

– Не знам.

Јесте ли га ви видели? Јесте ли имали увид у извештај?

– Јесам у неке делове тог извештаја. Ја не видим разлог зашто не би објавили. Ви кад погледате тај извештај само можете да закључите да овде нема владавине права. Кад кажем нема владавине права, ја не кажем да нема владавине, него нема владавине права. Има владавине бахатих, обесних, који су приватизовали државу. Ми од тога не можемо да се очистимо 30 година, 50 година. Знате, то је наш проблем. А онда прочитате последњу књигу Добрице Ћосића и онда видите да је он после свих времена смрти и лажи дошао до суштинске истине па каже “Србе убија одсуство владавине права”.

 

Није Зоран протежирао Чумета, него је Зоран на свој опортунистички начин покушао да смањи опасност тиме што ће их склонити од убистава и криминала, па да их на неки начин нема против себе. Па је преко једног од својих емисара рекао: “Људи, прелазите у легалан бизнис, ми нећемо толерисати ово што се вама толерише годинама уназад.” А они су имали добре везе и мислили су: “Ма ајде, ти ћеш да нам кажеш, ко си ти?”

Да ли је одсуство владавине права криво што не знамо истину о атентату?

– Па наравно, убија нас одсуство владавине права зато што овде нема правила игре, зато што овде немате непристрасне институције. Зато не можете да организујете живот у коме би људи овде отварали фирме, запошљавали. Нас нема на светској сцени зато што под тим условима ви можете само да правите “Фарме“, “Парове”, ријалитије, можете да се купате у блату…

То је тај наш ниво који диктирају понављачи. Ви кад погледате овде ко је “угледан” бизнисмен, он је или радио на пумпи или је мењао девизе или се бавио шверцом или се бавио трафикингом или је имао јавну кућу…Дакле, тешко можете да нађете инжењера, професора, архитекту, лекара. Нема њих међу успешнима у Србији. Нема. Зато што они не умеју. То је као Талични Том, као Дивљи запад, опстају само они који пуцају на све. А један од тих који је пливао је управо Легија. У извештају Кораћеве комисије је евидентно да земунски клан не може да постоји без државе.

Нису се нама десили земунски клан и сурчински клан, него су и сурчински и земунски клан створени, имали конекцију, имали службене легитимације, имали кола, заштиту државе, убијали у име државе, продавали дрогу у име државе, богатили се у име државе, постали моћни у име државе. То је суштина. Ви кад погледате ко је Чумета посетио кад је био на ВМА после, не знам да ли је било тровање или није било тровање. Па вама се ту смркне. Ко је, бре, Чуме, ко су ти генерали војске и полиције који иду да виде Чумета? Ко је Чуме?

Чуме се негде приписује баш Ђинђићу, да је он хтео да га преведе у легалне токове послова. С том фирмом за асфалтирање коју је овај имао.

– Ми смо 5. октобра наследили један такав канцер о коме, нажалост, овде после 5. октобра није могло да се прича, зато што су ти канцери имали везе и са новим властима. То је разлог што сам ја дао налог да се уради Бела књига и они су сви побројани у Белој књизи. Дан-данас се та Бела књига цитира. Нико пре мене и нико после мене то није урадио. И нико није био краће министар унутрашњих послова.

Није Зоран протежирао Чумета, него је Зоран на свој опортунистички начин покушао да смањи опасност тиме што ће их склонити од убистава и криминала, па да их на неки начин нема против себе. Па је преко једног од својих емисара рекао: “Људи, прелазите у легалан бизнис, ми нећемо толерисати ово што се вама толерише годинама уназад.” А они су имали добре везе и мислили су: “Ма ајде, ти ћеш да нам кажеш, ко си ти?”

Приметно је потпуно одсуство тадашњег министра унутрашњих послова Душана Михајловића из приче о Ђинђићевом убиству? Он се не оглашава уопште и не јавља на позиве.

– Нисам сигуран да је он најодговорнији, сад ћу вам рећи зашто. Ја сам био јако разочаран његовим понашањем и то сам све јавно износио. Међутим, Душан би увек одговарао на следећи начин: “Зоран је поставио свог човека из Демократске странке за мог заменика и њему у руке дао борбу против криминала. Ради се о Ненаду Милићу. Доста је занимљиво што су Чеда и Милић после заједно били у политичкој странци.

Доста је занимљиво на суђењу било од кога они траже панцире, па им их они не дају. Доста је занимљива чињеница да Влада Вукосављевић иде и каже: “Ја ћу поднети оставку ако ви нама не пружите помоћ” и нико им не пружи помоћ. Све је јако интересантно, невиђено интересантно. Знате, ту би се могле правити разне анализе, али ниједна не би била лепа, ниједна не би била благоугодна. У ЛДП-у су се многи удомили.

Иначе, о либералној странци у којој је био Јово Капичић стварно имам врло интересантно мишљење. Да ли можете ви да замислите да командант једног најстрашнијег гулага, Голог отока, буде у Либерално демократској странци?!

Вероватно је са њима пронашао нешто заједничко.

– То је потпуно феноменално. Генерал Јово Капичић у ЛДП-у.

Ту се враћамо на почетак. Да је та нека група људи који су били близу Ђинђића очигледно остала по много основа у необјашњивом статусу у целој причи.

– Током суђења није се у том смеру могло богзна шта истраживати јер би судија одмах рекао: “Чекајте, то није предмет овог поступка.” Али ми смо дошли дотле да након убиства и након суђења и након истраге знамо мање него пре истраге. Десет година тврдим да то није истина, нико ме није демантовао. Ја сам сваки пут рекао: “Хоћете да идемо негде јавно у емисију, да ви предочите ваше глупости, а ево ја ћу с неким од вештака да предочим до које мере је то немогуће?” Али добро, тако је неко у име Србије одлучио и ако Србима не смета… Нећу се помирити с тим, али шта ја ту могу да урадим.

Паралелно тече један поступак око побуне ЈСО-а, назови побуне. Ту се политика тотално умешала. Тада су се појавиле разне несрећне изјаве.

– Јесте, јесте, и то је доста занимљиво. Ту су опет занимљива тужилачка решења, она су потпуно непринципијелна, потпуно неслободна. Ту се види да они говоре из туђе главе. Они су ту оптужили неке људе без икаквих доказа. И сад, замислите ви, ми доказујемо да ту у ствари није било никаквог оружја. Иначе, мислим да то нема никакве везе с убиством премијера, али то пише у оптужници коју је писао један врло интересантан адвокат Срђа Поповић.

Он није међу живима па не може да ми одговори те нећу причати о његовом лику и делу. Осим што ћу напоменути историјску чињеницу да никада у свету није забележено да припадник једног народа брани оснивача концентрационих логора где је сатрвен његов народ. Дакле, Срђа Поповић је дошао из Америке да буде Артуковићев адвокат, где су оштећене стотине хиљада Срба. То процесно може, али не могу да замислим Јевреја који би бранио Ајхмана.

Шта хоћете да кажете?

– Па ето, баш он је био и у предмету Ђинђић бранилац породице, пуномоћник оштећених. Други који је био је Даниловић. Рајко Даниловић је иначе заступао Цецу Ражњатовић у поступку у коме је она требало да да алиби људима из земунског клана.

Мало је то у несагласју једно с другим.

– Да, у озбиљном несагласју. Ми чак нисмо успели да утврдимо ни да ли су они транскрипти које су медији нон-стоп објављивали, разговора између Чеде и Шиптара, да ли су они тачни или нису тачни. Суд у то није улазио, а ја мислим да је важно да ли један високи функционер, један од најважнијих у том периоду, може да има ту врсту комуникације са нарко-дилером и убицом.

Није баш хигијенски.

– Мислим да је то неко морао да утврди, али то се није смело. Али пазите како се фино и даље инпутира Зорану да је он на неки начин преко неког био у вези са Легијом. Па што нису његове снимке објавили? Па јел’ има таквих снимака? Нема. А ово што има то нећемо да утврђујемо. То, претпостављам, опет не дају странци.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Љубиша Буха Чуме, Висбаден, војислав коштуница, душан михајловић, Душан Спасојевич, ЛДП, Милан Веруовић, Милорад Улемек Легија, Милош Гарић, Ненад Милић, убиство Зорана Ђинђића, Чеда Јовановић