Прочитај ми чланак
(Пресс)
Ових дана је једна кратка нота са објављеног америчког портала произвела огромну медијску пажњу у оба ентитета сложене нам државе. Реч је о процени да би до 2025. године и Република Српска могла постати независна држава.
У Сарајеву оваква хипотетичка претпоставка и даље изазива зебњу. У Бањалуци она додатно производи, одавно већ створено већинско расположење, да блокаду реформског процеса на путу БиХ у Европску унију, можемо превазићи једино привредним осамостаљивањем ентитета и уз искрену подршку савезника, за које се Република Српска мора борити на светском тржишту капитала и интереса и то пре свега свежим и добро осмишљеним самосталним пројектима од заједничког интереса. За такве пројекте су потребни експерти које Република Српска не цени и не доводи на кључна места на којима би могли бити од велике користи.
Нисмо се већ десет година могли изборити за кључне позиције у Венецијанској комисији, Европском комитету за спречавање мучења и нељудског и понижавајућег третмана или кажњавања (ЕЦРТ), Европској комисији за борбу против расизма и нетолеранције (ЕЦРТ), као ни кандидата за листу судије у Европском суду за људска права, поготово не за кандидате у међународним финансијским институцијама. У ДКП смо као и у Министарству за иностране послове ускраћени за боље позиције и експерте који би могли знањем и искуством изнети пројекте од интереса за РС. А све то представља онај део трновитог и сложеног пута, ка прибављању међународно правног и стручног капацитета неопходног када прибавите све остале услове за несметано осамостаљивање. Т
о само потврђује да су наше политичке елите, са тек појединачним изузецима више државовољне а мање државотворне и да им у том погледу треба много стваралачке амбиције и више политичке културе. Овде под политичком културом подразумевамо њено уже значење да бисмо потенцирали и психолошка усмерења већине људи у Републици Српској, која нису без значаја у смислу, образац орјентације и путоказа за следеће изборе политичким елитама и партијама а који су, сва политичка истраживања о томе говоре, исказана у веровањима, надањима и новим вредностима.
Политичка култура се и разликује од јавног мјења које такође није без значаја, по томе што је обликују трајне вредности, а не дневно реаговање људи на идеју одређене политике о референдуму о независности. Те трајне вредности се оваплођују кроз добре пројекте појединаца-ентузијаста, који имају енергију да у тешким временима заметну реализацију мноштва изузетно важних пројеката, какав је рецимо Андрић-град или Бодирога камп, или Бањалука без граница, производња здраве хране, или фонд Свети Вукашин, Епархије у Требињу или Бјељинске предузетничке офанзиве породичних предузећа или Грмечке кориде, која поново 3. и 4. августа није одржана на Грмечу где јој је место.
Само политички неинтелигенти могу бесрамно нападати Кустурицу за његов пројекат који је део напретка Републике Српске. Исто тако треба стати иза сваког пројекта и личности која га носи ако доноси опште добро за Републику Српску без обзира којој политичкој опцији та личност припадала. Само јака Република Српска може заштититии Србе иза ентитетске линије од онога што се тамо нажалост дешава и када је у питању њихова незапосленост и маргинализација сваке врсте.
Покушај да се на Грмечу оснује земљорадничка задруга са донацијом од стотињак коза, плодних крмача и другог блага, напросто није успео јер је неко спречио запошљавање на овај начин али нико није испитао ко је заправо то благо отуђио, нити је то квалификовано као криминална радња и део хегемоније веће жртве у име чијих циљева није ни престало скрнављење гробља на Шушњару у Санском Мосту.
Тако се ова врста хегемоније иза ентитетске линије претвара постепено у способност оне тамо ентитетске политичке елите која као алтернативу насиљу, власт врши тако што изнуђује пристанак на све оних ојађених Срба који немају ничију заштиту нити помоћ. Тако нам политичка култура или некултура може да послужи као индекс здравља демократије али не може се сматрати средством подршке стабилној, цивилизованој демократској владавини. А да тако неби било мораћемо и ми да се понашамо национално-прагматично и све наше мале пројекте координирамо са великим пројектом-2025.
За такве активности у свету имамо најбољи пример Ирску. Ова мала држава је чланица Европске уније, али никада није признала границу са Великом Британијом. Она такође не скрива ни од великих ни малих држава да Северну Ирску сматра својом отргнутом територијом и да ће у складу са новом геополитичком реалношћу радити у прилог осамостаљења. На нама је да што пре престане фронт обрачуна, омаловажавања и напада власти и опозиције и да се што пре постигне унутрашњи консензус о стратешким питањима и за дефинисање економске развојне и културне политике прилагођене све захтевнијим околностима у свету.
И да се преиспитају ентитетске линије, не само зато што нису праведне него и зато што квантитативно нису усаглашене са словом Дејтона. Проверимо наше интересе са расположењем грмечлија овог врелог августа ако смем бити локалпатриота бар за трен и доћићемо до истих закључака да је услов свих услова био и остао – добро дефинисање и валидна артикулација сопствених интереса од стране домаће политичке елите и упоран и стрпљив рад на унутрашњем консензусу на стратешким питањима ако хоћемо да и пројекат-2025 буде и раније успешно реализован.
