Шта је некадашњег министра, оданог режимског човека, верног књазу Николи и његовом двору, довело до опозиционе клупе црногорског парламента тешко је на основу историјских докумената тачно установити, али се на основу скупштинских записника може недвосмислено утврдити да је Секула Дрљевић постао најжешћи критичар и противник режима, коме је некада припадао. То се најбоље може видети из стенограма са седнице Скупштине одржане 10. фебруара 1914. године.

Жестоко нападајући државно устројство и друштвене прилике у Црној Гори, Дрљевић је у ствари извршио дубоку анализу политичке и економске ситуације:

„Имамо сељака, коме свакодневне војничке дужности одузимају могућност, да се несметано и мирно посвети свом привредном јачању, а осјећај да може свакога момента бити позват да напусти своје пољске радове уноси у његов живот осјећај незадовољства са његовим друштвеним положајем.

Имамо официра, који мјесто да посвети живот своме позиву, мора, у борби за одржање себе и своје фамилије, заједно са својим војником радити пољске радове. Држећи рало у рукама, чије ће жуљеве касније провалити ручице косе и мотике, он је већ престао тужити се на недостатак војничке дисциплине код свога сељака и готов је заједно са њим тражити извор заједничке им несреће у једном таквом државном уређењу, те је свакога момента спреман одрећи се своје празне (официрске) титуле.

Имамо судију који крећући се при изрицању правде на уском терену најчешће веома тјесногрудих племенско-браственичких сукоба стоји стално пред опасношћу губитка вјере народа у његову судијску објективност. Судије су тога свјесне и то је један од оних великих разлога њиховога данашњега незадовољства са својим друштвеним положајем“.

После детаљне анализе, Дрљевић је предложио решење за излазак из кризе: хитно политичко, економско и војно „зближавање са Србијом“.

Истина, Дрљевић је сматрао да је најфункционалнији и најбољи облик српско-црногорског заједништва – државна унија која ће имати заједничку војску, спољну политику и финансије (царине).

„Велика могућност нашега културног и економског препорода, је у царинској, војној и дипломатској унији између Црне Горе и Србије. У тој унији ја налазим једини извор нашега народног благостања, сматрајући је природном економско-политичком последицом територијалнога спајања Српских краљевина и нужном наградом крвавих ратних напора српскога народа“.

Тражење уније је једино стварно јемство, да наша држава и друштво добију сигурног и што прије привредно јаког сељака, дисциплинованог војника, спремног официра, објективног судију, свом позиву дораслог административца, савременог посредника између произвођача и потрошача у нашем трговцу, као и доброг занатлију“, рекао је на крају скупштинске дебате Секула Дрљевић.

Црногорска влада, увиђајући да, не само у Скупштини него и у народу, расте расположење да се са Србијом успоставе „нераскидиве везе“, послала је један меморандум краљу Николи у коме се наглашава:

„Јединство интереса и националних тежњи обеју Српских краљевина упућује их у свим даљим случајевима на заједничке акције, које треба да нађу изражаја и гаранције у једном писменом акту-уговору. Тај акт биће најјача одбрана од свих могућих ствари које би наши непријатељи употријебили да постигну своје сврхе. Њиме би се регулисали наши међусобни односи као: војни, дипломатски, трговински и уопште економски и – једном ријечју – двије српске краљевине, потпуно самосталне и неовисне, ишле би сложно к остварењу и одбрани заједничких интереса“.

Истовремено је влада захтевала од свог посланика у Београду да заједно са српском владом припреми одговарајући документ, у коме би се прецизирали услови за стварање уније. Посланик Лазар Мијушковић је веома предано почео радити на томе консултујући, осим српских министара, и најугледније интелектуалце, професоре и научнике у Београду. Њему није било тешко да то уради, јер је у Србији после балканских ратова такође владало расположење за зближавање две српске државе, али је у народу више преовладавала опција уједињења а не уније.

Овог пута су у подршци зближавању Србије и Црне Горе предњачили чланови Српске социјалдемократске странке и њен вођа Димитрије Туцовић. Социјалисти су врло добро уочавали да највећу препреку за стварање јединствене српске државе стварају дворови у Београду и на Цетињу, и тим поводом су наглашавали да „оно што осећа народ, то не осећају династије, а то што су народни интереси нису и интереси династија“.

Орган Српске социјалдемократске странке „Радничке новине“ илустровале су ову тврдњу понашањем краља Николе (од 1910. Црна Гора је постала краљевина) у случају скадарске кризе, када је претио Бечу да ће се ујединити са Србијом ако не добије Скадар. Лист у броју од 14. јуна 1913. године пише:

„Зар уједињење Српства сме бити претња? Зар се тиме сме уцењивати туђинац, који не жели уједињење једног истог народа? Зар уједињење није неизбежно и неминовно, са Скадром или без Скадра? Та претња много говори. Она нам вели: Да династије и династички интереси ометају уједињење једног истог народа чак и онда када се он састао… Међутим између Србије и Црне Горе не сме бити спорних питања, ни око територија, ни око чега другога. Све територије од Авале до Ловћена, од Тимока до Јадранског мора насељене су једним истим, српским народом… који је пре балканских ратова био растављен отоманском владавином и Новопазарским Санџаком“.

(Вечерње новости)

Ознаке: Секула Дрљевић, Србија, Црна Гора