Прочитај ми чланакОдлука Србије да Турској изручи Џевдета Ајаза, Курда који је у тој држави правоснажно осуђен на 15 година затвора због рушења уставног поретка изазвала је бурну реакцију представника самозване интелектуалне и политичке елите „грађанске“ Србије.
Аутор: Данијел Игрец, члан ГО Српског сабора Заветници
Политичка и медијска мочвара антисрпске „дубоке државе“ осула је дрвље и камење на државне органе због, како се наводи, „кршења људских права Џевдета Ајаза„. Њене експозитуре оптужиле су Србију да намерно игнорише одлуку Комитета УН који је нашу државу позвао да се суздржи од екстрадиције Ајаза Турској због наводног постојања опасности да ће он у тој држави бити изложен „политичкој репресији и затирању својих људских права„. Атлантистичкој „Другој Србији“ смета што Београд није уважио одлуку „највише институције међународног права„.
Овај текст нема намеру да улази у детаљну анализу питања да ли је изручење Џевдета Ајаза Турској било оправдано или не (иако су према наводима Министарства правде испоштоване све уставне и законске процедуре) већ да укаже на пристраност и селективност као карактеристике, својствене другосрбијанском табору.
Јако је занимљиво са којом брзином и жустрином присталице најтврђег проевропског и неолибералног политичког пола у Србији стају у одбрану права једног човека (који је иначе функционер „Слободе Курдистана„, партије која баштини сепаратистичке и терористичке идеје и за којег у другој држави постоји правоснажна пресуда да је починио једно од најтежих кривичних дела) док исти тај принцип другосрбијанска елита никада не користи када се помене питање заштите индивидуалних и колективних права избеглих и расељених Срба са Косова и Метохије, из Босне и Херцеговине и Српске Крајине.
Читава другосрбијанска медијска машинерија прорадила је ових дана како би упозорила на „повреду права Џевдета Ајаза„; текстови који су осванули у прозападном Блиц-у, Данас-у и највећем расаднику антисрпске хистерије, сајту Слободне Европе, препуни су порука емпатије и солидарности са потлаченим Курдом у његовој борби за правду против „репресије“ српских државних органа, против злочесте и антицивлизацијске Србије. Београдски центар за људска права (НВО на чијем се подугачком списку западних донора и финансијера налазе и британско Министарство дипломатије, амбасада САД у Србији и Сорошев Фонд за отворено друштво) оштро је критиковао одлуку Министарства правде да одобри изручење Ајаза, тврдећи да је Београд намерно прекршио одлуку Комитета УН против тортуре о неизручивању Џевдета Ајаза.
Нико од њих није се потрудио да уважи и аргументе супротне стране (у овом случају државе) и да их темељно и објективно размотри. Напротив, сви су они похитали да a priori, одмах доносе субјективне пресуде и да у свет пошаљу слику „мрачне и тоталитарне“ Србије каква је бруталном западном пропагандом промовисана током 90-их година прошлог века.
Нико од њих није као реалне и могуће желео да прихвати тврдње Министарства правде да је препорука Уједињених нација стигла тек накнадно, након што је Србија правно-формално већ донела решење о изручењу. (У нашем уставном систему не постоји правни лек који може да поништи решење, а само подношење жалбе не одлаже извршење решења екстрадиције.) Поврх свега, Комитет УН донео је само препоруку, а не обавезујућу одлуку према којој би Србија била дужна да поступи у случају Џевдета Ајаза. Коначна одлука је тако била (и донета) у оквиру уставних и законских овлашћења надлежних државних органа.
Међутим, оно што је овде занимљиво је чињеница како се „грађанска“ Србија у овом случају грчевито држи поменуте препоруке једног тела УН док по питању кључних државних и националних питања олако одбацује обавезујуће одлуке највиших органа УН, називајући их „ретроградним и застарелим, изван духа времена„.
Питам се како се сада перјанице петооктобарског антидржавног деловања сетише да постоје Уједињене нације, а док се спроводила политика предаје Косова и Метохије они су били први који су у потпуности игнорисали УН и деловали мимо свих њених обавезујућих Резолуција које гарантују суверенитет Србије у јужној покрајини?
Зашто исти принцип (када је у питању поштовање УН-а) Друга Србија не примењује када је у питању Резолуција 1244, Дејтонски споразум као и мноштво других конвенција, протокола и осталих одлука УН које се односе на заштиту српских државних и националних интереса и положаја српског народа у региону? Где су били позиви за поштовањем одлука УН када се вршио пренос преговора о КиМ са УН на ЕУ, када се подносило катастрофално лоше формулисано питање о сецесији КиМ Међународном суду правде, кад се потписивао антиуставни Бриселски споразум?
Нема их. Нема их јер су то теме од виталног значаја за државу, теме на којима се разобличава читава суштина западне политике према Београду. Теме на којима се отвара питање притисака и уцена које Запад уз помоћ својих марионетских структура у самој Србији врши на нашу државу како би издејствовао њену потпуну послушност и посвећеност политици националне деструкције, самопорицања и самоубиства. Зато другосрбијанска ескадрила пажњу не посвећује тим темама. Она потенцира и отвара искључиво оне теме које јој сугеришу њени налогодавци са Запада, које су по свом значају минорне, али идеалне за демонизацију државе.
Свакако да је и питање заштите људских права важно државно и друштвено питање. Али проблем се појави када се том питању прилази једнострано и пристрасно и када се оно користи за намерно и смишљено подривање интегритета државних институција и рушење државе. Управо то је и познати modus operandi „грађанске“ Србије. То је типичан пример другосрбијанског лицемерја и дуплих аршина, концепта толико омиљеног у политици њихових западних ментора. Радити увек и свуда против државе, јер то је њихова света дужност.
