Прочитај ми чланак
ФОТО: Танјуг
Четврт века грађани Србије читају, слушају и очима не могу да верују свакодневним изјавама западних дипломата и чиновника које су до те мере баналне и бахате да вређају здрав разум. Њихов епилог су, пречесто, нецивилизацијска дела. Из обиља тог материјала издвајамо само оне којима могу да почну поглавља у својеврсном дневнику увреда.
„Похвално је што је више објеката српске верске и културне баштине, нажалост разорених 2004, обновљено новцем пореских обвезника Косова“, написала је Улрике Луначек, специјални известилац за такозвано Косово у нацрту резолуције о овој покрајини коју је пре неколико дана поднела Европском парламенту чији је потпредседник.
Ма кога брига за Погром
Kолико би тек похвално било да разуларене хорде на Космету нису пре 11 година у етнички мотивисаном терору у три дана убиле 10 Срба, срушиле и запалиле 35 цркава и манастира, уништиле 935 објеката — 738 кућа, 10 јавних објеката, школа, пошта и домова здравља. Европски би било да тада није протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села. Све се, притом, десило пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији оличене у Кфору и Унмику.
Међутим, Луначекова се упркос овим непобитним подацима — ономад током кампање за пријем такозваног Косова у Унеско, које се хвала Богу није догодило — залагала за позитивну одлуку јер би тако „била боље заштићена српска верска и културна баштина“. У поруци медијима је тада поред осталог изнела тврдњу да је реч о „четири манастира хришћанско-православне мањине на Косову“.
Сада иде корак даље, али манир вређања здравог разума не мења.
А да Агресије није ни било
Оваквих ставова Улрике и осталих Луначека из бриселских и осталих западних фотеља грађани Србије су се наслушали и слушају, ево већ четврт века. Они се чак и не труде да не буду толико очигледно пристрасни, већ се понашају као се обраћају заосталима у развоју. Е, Србијо, шта си дочекала, да ти бирократе праве „малу децу“.
Тако је, претпостављамо, за све Луначакове похвално што је лидер Бошњака деведесетих Алија Изетбеговић потписао Дејтонски споразум. Али би још похвалније било да пре њега није повукао потпис са Лисабонског споразума, односно Кутиљеровог мировног плана. У међувремену је у Босни у Херцеговини погинуло преко 100.000 људи.
Кад смо код изјава и медија, ако би нека секција или тело Европског парламента донирало РТС-у, на пример, репортажна кола, Улрике Луначек би рекла да је то похвално. Колико би тек похвално било да НАТО, у чијој агресији на Србију су учествовале и европске земље, није срушио зграду ове телевизије и том приликом убио 16 радника. Још похвалније би било да Агресије уопште није ни било.
Ћирилица је тако ретро
Летос је у Вуковару у Хрватској изгласана измена градског статута којом нису предвиђене двојезичне табле на градским установама, институцијама, трговима и улицама. Преведено — укинута је ћирилица.
Кад би, сад, неко укинуо ову одлуку, претпостављамо да би Луначекова рекла како је то похвално. До тад ће да ћути. О томе колико би тек похвално било да најмлађа чланица ЕУ није дозволила прво ломљење ћириличних табли, а после и њихово укидање, да и не говоримо.
Ако, евентуално, буде објављена вест да се нека породица Срба — који су Хрватској били конститутивни народ — вратила на своје огњиште после војних операција „Олуја“ и „Бљесак“, потпредседница Европског парламента ће сигурно рећи да је то похвално. Колико би тек похвално било да „Олује“ није ни било најбоље зна 250.000 протераних Срба.
Прошлости неће да се сећају
„Власти у Београду треба да пониште налог за хапшење министра спољних послова Косова Хапшима Тачија који датира из времена Милошевића“, поручила је Улрике Луначек током једног од боравака у Приштини. У духу истинских европских вредности било би да се потпредседница Европског парламента уместо за повлачење тужбе, заложила да Тачи уђе у затворску ћелију, а врата закључају са друге стране.
Осим мешања у правосуђе Србије, Луначекова се нашла позваном да коментарише и изјаве патријарха Српске православне цркве Иринеја који је поводом кампање око пријема Косова у Унеско поручио да је Србија дужна да дигне глас у заштити Косова и „ако случајно дође до примене силе и ако се силом одузме наша историјска и културна баштина, ми морамо силом или милом то вратити“.
Улрике Луначек је тада нагласила да је „употреба силе нешто што припада прошлости“.
Изгледа да аустријска посланица селективно прати медије и исто тако чита вести из Србије пошто никако да чује и оне о свакодневним нападима на српску мањину на Косову и Метохији. Како би тек похвално било да је то бар приметила. Још похвалније да је на то реаговала. И позвала друге да реагују.
Бирократе са душом
„Известилац Европског парламента за Косово Улрике Луначек позвала је преосталих пет земаља-чланица Европске уније које нису признале Косово да то што учине и престану да блокирају косовски пут ка ЕУ“, гласила је једна од вести својствених деловању ове госпође. Луначекова је том приликом нагласила „да се Косово после седам година и даље осећа као да није добродошло у Европску унију“.
Дирљиво. Баш д-и-р-љ-и-в-о.
Са колико само душевности она прича о такозваној држави. Замислите колико би тек ганула грађане Србије да је ову творевину упоредила са балканском Колумбијом.
Председница извршног већа КиМ
„Одлука о суспендовању споразума о Заједници српских општина није непријатељски акт према Србији“, изјавила је, па сад већ знате, опет Улрике Луначек. Ова потпредседница Европског парламента истакла је да „уколико уставни суд одлучи да је споразум у супротности с косовским уставом, треба мењати споразум“.
Дакле, бриселски бирократа директно подржава опструкцију Бриселског споразума. Како ће тек у Приштини да је похвале. Можда добије и споменик, одмах до оног подигнутог Билу Клинтону.
Занимљиво би било да, на пример, српске власти дају Луначековој држављанство Србије. Тако би ова политичарка могла да се кандидује за неку функцију у извршној власти јужне српске покрајине, пошто толико љубави према истој показује. Она бар није била члан терористичке Ослободилачке војске Косова, а није ни трговала људским органима.
Најзад, овај, као и сваки други дневник, имаће велику улогу. Будућност, наиме, воли оваква штива. Пошто је однос снага промењива категорија, неко ће некад из тога, а без много труда, моћи да извуче закључке о нецивилизованим аршинима прокламовано цивилизоване европске администрације.
Историја све памти. И не прашта. Грађани Србије ће пак можда и опростити разним Луначековим јер они напросто „не знају шта раде“.
Извор: rs.sputniknews.com – Ненад Зорић
