Прочитај ми чланак
Како препоруке британског министра схватити другачије него као ароганцију велике силе и двоструке стандарде? Није ли право на самоопредељење загарантовано повељом УН?
Прошле недеље и Филип Хамонд нам је очитао буквицу о томе шта и како треба да радимо у БиХ. Пет дана раније, са сличном причом и у истом тону, поново и већ по који пут, јављао се и његов земљак Педи Ешдаун.
Али лорд Педи више ни код куће ни овде није низашта званично надлежан, па то чини из носталгије за данима високопредставничког рахатлука у Босни и по лобистичком задужењу у Горњем дому британског парламента.
Филип Хамонд је, међутим, актуелни министар спољних послова Велике Британије па се мора узети озбиљно. У ауторском тексту за бх медије он нам је између осталог поручио:
„Не губите драгоцено време у расправама о референдумима и отцепљењу. То се неће десити. Ми имамо обавезу да штитимо територијални интегритет БиХ и једнако смо предани тој одговорности као и пре 19 година, када је потписан Дејтонски споразум.
Прекрајање граница на Балкану је завршено. (…) Влада Британије је спремна да сарађује са политичарима у БиХ који су изабрани на изборима одржаним 12. октобра, али од њих се очекује да размишљају на привредним, а не на етничким начелима. (…) Политичари у БиХ треба да спроводе озбиљне политичке, социјалне и привредне реформе. А британска влада спремна је да пружи потребну подршку таквој оријентацији”.
Како шкотска може на референдум а Република Српска не?
Ако пођемо од прве препоруке, да „баталимо референдуме о отцепљењу које се неће десити”, читалац мора да се упита да ли је то заиста рекао министар земље у којој је такорећи јуче одржан референдум о отцепљењу.
Неуспео, додуше, али то не мења ствари да је Шкотска конзумирала право на самоопредељење до отцепљења од Британије, па зашто онда то не би могла и РС од БиХ. Шкоти су, додуше, подуже, понекад и грубо, убеђивали Енглезе, а било је сузавца, пендречења и пуцања од стране демократске владе у Лондону, док Срби то траже тек 20 година и политичким средствима.
Уосталом, није ли право на самоопредељење загарантовано повељом УН, зар ЕУ не препоручује што више коришћења референдума као облика непосредне демократије. Зашто би народи и грађани међународно признате БиХ и РС уопште о томе питали Хамонда и његову владу када ни они нас нису консултовали у вези са референдумом у Шкотској? И Каталонци у Шпанији референдум третирају као унутрашњи проблем.
Што се тиче Хамондових порука да је Британија „већ 19 година предана Дејтонском споразуму” и да је „прекрајање граница на Балкану завршено”, обе су спорне. Дејтонски споразум обухвата не само територијални интегритет БиХ него и њену унутрашњу уставну структуру, ентитетске и заједничке надлежности.
Британија, као држава потписница и гарант тог споразума, није, међутим, реаговала када су Вестендорп, Петрич, Ешдаун и др., накнадно прекрајали унутрашње уређење БиХ иако је улога високих представника јасно и прецизно дефинисана искључиво као „праћење, саветовање и помоћ у имплементацији Дејтонског споразума”.
Такође, „непромењивост спољних граница” не само на Балкану него у целој Европи била је и одредба ОЕБС-а, коју је потписала и британска влада, па се ипак није успротивила распарчавању Југославије. Како после ових недоследности да препоруке британског министра схватимо другачије него као ароганцију велике силе и спољну политику двоструких стандарда?
Креирају власт у туђој земљи
Британски шеф дипломатије шаље и необичну поруку да је „његова влада спремна да сарађује са политичарима изабраним 12. октобра”. Читалац ће се логично упитати: А с ким би па то другим и могла да сарађује британска влада доли са слободно и фер изабраним представницима народа у БиХ?
Порука, бар када се ради о РС, добија смисао тек у контексту предизборне ситуације, у којој су западни политичари ружили власт, отворено прижељкивали њену смену, призивали социјалне протесте и анимирали невладин сектор. С обзиром на то, пре би се могло поставити питање: како ће стара/нова власт у Српској сарађивати са владом у Лондону.
Напротив, Хамонд је тај који условљава сарадњу очекивањем да „политичари у БиХ почну да размишљају на привредним, а не на етничким начелима”. Ваља га подсетити да социјално-економски проблеми заиста уживају апсолутни приоритет, али само уколико се народ осећа безбедно.
Све док му прете и споља („међународна заједница”) и изнутра (Федерација) да ће му укинути ентитетску аутономију и национални суверенитет (уставне реформе, говор у један глас, функционализација, један човек један глас и сл.) ништа од „размишљања на социјално-економским начелима”.
Ипак, лепо звучи то што министар Хамонд нуди подршку своје владе у преоријентацији “беиха” политичара на социјално-економске проблеме. Проблем је што не каже на шта бисмо конкретно могли да рачунамо.
Да ли су то, на пример, инвестиције британских компанија у привреду РС, које су до сада биле безначајно мале, или јефтини дугорочни кредити за наше предузетнике, што би отворило нова радна места, напуниле буџет, покренуле развој?
Или се министар придружује препорукама које нам стижу из Брисела, Берлина и других европских престоница да треба да стежемо каиш, да штедимо, да смањујемо плате и пензије, да отпуштамо запослене у јавном сектору?
Невоља је само у томе што они тамо каиш морају да стегну само за једну рупицу, а ми бисмо морали да бушимо нове, они би скинули мало сала око струка, а код нас би зевнула рупа у стомаку. Узгред се може запитати како је британска привреда уопште и могла да западне у рецесију када је увек имала власт која је фокусирана на економију и када зна да нам каже како да изађемо из рецесије.
Занимљиво да је у последњих десетак година Филип Хамонд први западни политичар који нам није указао на пут у ЕУ као решење за све наше проблеме. Ваљда је рачунао да смо чули да се Британци премишљају о томе да ли да напусте европску породицу, па му се учинило да би то ипак било превише.
Педи Ешдаун, међутим, нема таквих моралних проблема и јавно наступа, као да током четири године мандата в. п. у Сарајеву и сам није постао део проблема савремене БиХ односно Републике Српске.
(Прес РС)
