О изјави председника Николића од 25. децембра 2013. године одмах је расправљао Одбор Хрватског сабора за људска права и права националних мањина и позвао надлежне институције да „уложе максималне напоре у заштити хрватске националне мањине у другим земљама“. Заступник Хрватске демократске заједнице Милијан Бркић поручио је да су „Буњевци интегрални дио хрватског националног корпуса, а Николићева изјава насртај на припаднике хрватског народа“, додавши како је реч „о наставку великосрпске политике“.

Према заступниковој изјави, изгледа да је за Србију опасно да помиње своје лојално буњевачко становништво на својој територији, које с хрватског политичког гледишта ипак мора да се и даље изјашњава да је хрватско. И члан саборског одбора Домагој Хајдуковић, иначе припадник Милановићеве тобож национално „бенигне“ Социјалдемократске партије, лаконски је закључио: „Буњевци и Шокци су интегрални дио хрватског националног корпуса“.

С протоком времена око „буњевачког питања“ великохрватске страсти се никако не смирују. Поводом поклона школских ћириличних уџбеника за буњевачке ђаке председника Николића у септембру 2014. године, опет се национално усталасала хрватска јавност.

Медијску буру је изазвала чињеница што су ти уџбеници написани на ћирилском писму и буњевачком говору (стара буњевачка икавица), али се заборавља чињеница да су они рађени по просветном програму Републике Србије по коме буњевачка деца уче ћирилско писмо у првом и до половине другог разреда, а у другим разредима настављају само латиницу. Не треба заборавити ни податак да је буњевачки говор са елементима националне културе само изборни предмет. 

Вођство Буњевачког националног већа, на челу са Сузаном Кујунџић Остојић, ступило је у одбрану председника Николића саопштењем да су уџбеници за буњевачки говор штампани на ћирилици уз њихову сагласност. У знак лојалности српској држави она је дала следећу изјаву за медије:

„Ми увик кажемо да је Србија наша матична држава, која је коначно, посли дугог низа година, на нас погледала очима каким ми желимо да будемо виђени, ко равноправни грађани ове земље. Велико фала придсиднику што нам је помого и одржо своје обећање. Управо је то оно што је здраво важно, јер о људима највише диване њева дила“ (Буњевачке новине, бр. 111, септембар 2014).

Ова изјава уопште није примирила озлојеђене Хрвате, па су се у целу причу умешали и хрватски европарламентарци са Андрејом Пленковићем на челу.

Пленковић је у свом говору подсетио на недавну донацију председника Николића који је предао уџбенике на ћирилици основцима Буњевцима у Суботици. По Пленковићу, „ријеч је о потезу који представља континуитет политике разводњавања хрватског корпуса, односно хрватске мањине на територију Србије, коју србијанска власт проводи од почетка деведесетих“. Пленковић је потом апеловао да Европска комисија у процесу преговора о приступању Србије ЕУ инсистира на поштивању Споразума о заштити мањина између Хрватске и Србије из 2004, те да то буде један од елемената за даљи пут Србије према ЕУ.

Деца Буњеваца уче по просветном програму Србије

Очигледно је да су представници хрватске државе одбацили историјску истину о Буњевцима као делу старог српског народа који је живео управо на просторима недавно отетих српских земаља (делови Херцеговине, северне Далмације, Лике и подвелебитског „Морлачког“, у преводу „Српског канала“). Буњевци ни дан-данас, после пресељења из своје прапостојбине у Бачку, Барању и Банат, немају могућности да слободно испољавају свој национални и културни идентитет ни на територији суверене Републике Србије. Њихово насилно претварање у Хрвате, које је 1945. извео Јосип Броз Тито и Комунистичка партија Југославије (забраном коришћења буњевачког имена и проглашењем Буњеваца за Хрвате), не може се ни до данашњег дана зауставити. 

Банат, Бачка и Барања, као део мађарске круновине, били су шаролико народносно и верско подручје настањено Немцима, Србима, Мађарима, Словацима, Буњевцима, Шокцима, Русинима, Румунима, Јеврејима и другима. О Хрватима као посебној народности или етничкој творевини нема ни помена у изворима и литератури из друге половине XIX и с почетка ХХ века.

Буњевачки и шокачки српско-католички народносни елемент није ни у назнакама везивао своје етничко биће за хрватство пошто су пропагатори хрватства тек тридесетих година XX века почели говорити о хрватству Буњеваца и Шокаца, али и Крашована у Румунији. У изворима и литератури с краја XIX и почетка XX века Буњевци су се називали Власима (Србима), истицало се влашко порекло Буњеваца. Хрватство Крашована-Карашована (Срба римокатолика око реке Караш) у Румунији стварало се тек после Другог светског рата.

Вук Стефановић Караџић у свом „Рјечнику“ је записао да су Буњевци „Срби закона римског“.

У аустријским, односно угарским пописима становништва за Бачку, Банат и Барању, у раздобљу од 1846. и 1850, па до 1910. године, помињу се народносне категорије Мађара, Немаца, православних Срба, Срба римокатолика, односно Буњеваца и Шокаца. Према аустријском попису становништва из 1850, који је објављен у књизи Мађара Елека Фењеша 1857, Шокци и Буњевци сврстани су у народносно-верску категорију Срба римокатоличке вере („Szerbek… minok a schokaczok vagy bunyevaczok, kik a romai katholikus…“).

Према подацима из Елекове књиге, Срби (Szerbek) су представљали велику већину становништва у српској Војводини (Szerb Vajdasagban), пошто их је ту живело 402.890, а били су подељени на различите гране, као што су Шокци или Буњевци (Schokaczok vagy Bunyevaczok), који су римокатолици, затим на Раце (Raczok) и Црногорце (Montenegrinok) у Банату.

(Вечерње новости)

Ознаке: буњевци, Матица српска, Томислав Николић, Хрватска