БУДУЋНОСТ СРБСКОГ ОБРАЗОВАЊА: Кратко, јасно и сурово!

16:54 30.08.2014.

СКАНДАЛОЗНО! ШОКАНТНО! СТРАВИЧНО!

Намерно почињемо текст о србском школству изразима који „красе“ насловне стране таблоида. Како другачије привући пажњу на озбиљну тему до покушајем њене „таблоидизације“? Шалу на страну, јер ју је однео ђаво, али чињенице су ту: урушавање србског школства наставља се,немилосрдно, и даље. Унија синдиката просветних радника Србија најавила је, због тога, једнодневни штрајк упозорења 1. септембра 2014. године.

У лудилурушења србског школства ипак има методе.

Читали смо о томе: “Словени су створени да раде за Немце и ни за шта више./…/ За нас би било боље ако би се они споразумевали рукама. Али, нажалост, то није могуће. Зато – све треба маскимално ограничити! Никакава штампана издања, само најједноставије радио – емисије. Треба их одвикнути да мисле. Никакво обавезно школовање! Треба разумети да писменост Руса, Украјинаца и других – доноси само штету. Увек ће се наћи неколико бистрих глава, које ће наћи пут ка проучавању сопствене историје, а затим ће доћи до политичких закључака који ће бити усмерени против нас./…/ У сваком селу, на тргу, бандера са звучником, да се саопштавају вести и да се забављају слушаоци. Тако је, забављати и одвлачити пажњу слушалаца од покушаја стицања политичких, научних, и уопште било каквих знања. На радију треба да се емитује што више једноставне, ритмичне и веселе музике. Она бодри и повећава радну способност“ (1,192).

ДЕМОНТАЖА ПОД ВИДОМ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ

После 5. октобра, у образовању Србије било је око 240 штрајкова!

За то време, доношена су чак ТРИ ЗАКОНА о основама система образовања и васпитања. Хиперинфлација школског законодавства текла је паралелно са разградњом нашег, деценијама прилично успешног, образовног система.Све ово је, између осталог, навело Унију синдиката просветних радника Србије да 1. јула 2013 организује скуп о стању школства у Србији. Плодови тог скупа сада се налазе између корица књиге „Колико коштају илузије/ Либерализација образовања у Србији“ (електронска верзија: unijasprs.org.rs).

Све је то већ опитовано на главном експерименталном полигону Новог светског поретка, у Сједињеним Америчким Државама. У свом тексту „О мерљивости, о мери – и о школама“, др Тибор Варади указује на ситуацију у којој се нашло америчко школство – увођењем, тобож прецизног и крајње мерљивог метода провере наученог путем тестирања, разграђује се класично образовање, у коме је личносни сусрет учитеља и ученика био пресудан за преношење знања. Знање је постало пука роба, а циљ свега – добри резултати на тесту. То Варади назива „религијом мерљивости“. Реформе смењују једна другу, а резултати су, ипак, све гори.

ШКОЛА ЗА ЛИБЕРАЛ-КАНИБАЛИЗАМ

Јован Павловић у тексту „Капитална школа“ показује да је либерални капитализам терминална фаза наше цивилизације, јер технологију и њене захтеве ставља изнад човека и његових потреба. У таквом, антихуманистичком свету, школа, у оваквом свом облику, постаје непотребна. Јер, како каже Павловић – капитал види само једно: робу, тржиштеи профит. Акоје знање роба,учитељје трговац, а ученик муштерија. Однос између ученика и учитеља постаје антагонистчки, јер купопродају одликују интереси превара.

Бавећи се образовањем у Новом светском поретку, и дигитализацијом истог која води тзв. „трансхуманизму“, Биљана Ђоровић је уочила да прогон духовног и умногу корист инструменталног и нумеричког поступка и откриће аутоматског знања стварају амнезију као последњу фазу орвелијанске формуле која обезбеђује тријумф Глобалистана над људским сећањем.

ПОРУКЕ С ПУСТОГ ОСТРВА РАЗУМА

Александар Липковски је приметио како ЕУ постепено приморава своје чланице да американизују образовни систем:

“У процесу формирања Европске уније, питање образовног система у почетку уопште није улазило у оквир прописа које земље-чланице треба да прилагођавају тзв. „acquis communautaire“, све до пријема нових чланица 2004. године. У међувремену, у Евроунији је разрађен модел образовања који је најсличнији америчком моделу и који еврокомесари из Бриселске централе намећу као пожељан модел образовања за све новопридошле чланове ЕУ“ (2,121).

Милош Кнежевић је запазио куда води болоњизација Универзитета:

“Од деташираних канцеларијских посвећеника и НВО мисионара на терену, никада читко и јасно прочитане „Болоњске препоруке“ су најчешће схватане као реорганизовање оштрим резовима, поједностављивањем, смањивањем и укидањем, не само капацитета него и наставних планова и програма, те институционалних облика, а онда и научних дисциплина, предмета, пројеката, истраживања“ (исто,148).

Школа се тако, по Ивану Ружичићу, од најнижег до највишег нивоа претвара у својеврсне вртиће за чување деце, јер „алхемичари образовања“ (М. Селаковић) је претварају у радионице за „политички коректно“ испирање мозга.

ЦЕНА ИЛУЗИЈА

Да илузије много коштају (преко сто милиона евра бачених ни у шта у последњих неколико година), показао је, у зборнику, Милан Јевтић. Оливера Крупеж је објаснила како је увођење деце са посебним потребама у редовно школство, без озбиљне припреме, бременито рушилачким потенцијалом.

Слободан Антонић је навео разлоге због којих се „академски капиталисти“ боре против квалитетног високог образовања (он је, пре свих таблоида, у свом огледу објављеном у овом зборнику, а писаном 2013. године, указао на „Мићу Мегатренда“ и квалитет његовог приватног универзитета). Др Милан Узелац је упозорио на потпуно разарање универзитетског образовања ако нешто хитно не предузмемо. Вигор Мајић је настојао да укаже на неопходност ослобађања србске школе од централистичког надзора.

ДЕМОГРАФСКА БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ

Један од основних проблема савременог србског школства је – недостатак оних који треба да буду школовани. Србија, једноставно, изумире. Демограф Владимир Никитовић у свом чланку у књизи износи чињенице које су, у суштини, страшне:губитак становништва Србије од пописа 2002. до пописа 2011. је 377 хиљада људи! Дакле, питање образовања ускоро ће бити депласирано, јер неће бити никог да се образује. Од система који је, не тако давно, имао 2,3 милиона ученика, по сведочењу демографа Владимира Никитовића, крећемо се ка систему у коме ће се можда наћи свега 600 хиљада дечака и девојчица, јер у Србији сваке године умре 35-40 хиљада људи више него што их се роди.

Челник Уније синдиката просветних радника Србије и уредник зборника „Колико коштају илузије“, Драган Матијевић, о томе каже:

„Ако је неко смишљао сценарио за уништавање једног народа, бољи од овог није могао смислити – упропаштавање образовања и демографско нестајање. Или, што је говорио Кисинџер, не верујем у теорију завере, али што сам старији то сам више параноик. Оно што ионако тешко стање у српском образовању чини још тежом је драматична демографска ситуација, која се из године у годину погоршава. Сведоци смо демографског старења наше нације, што је само корак до демографског нестанка. То се итекако види у школама.

Наиме, број ученика у школској 1995/96. у основним и средњим школама био је милион и сто четрнаест хиљада. Ове школске 2013/14. године је негде око осамсто хиљада. Дакле, за непуних 20 година из образовног система нестало је преко 300.000 деце. То је цео један град већи од Ниша. Нестало је преко 500 школа. Како да нико не жели да буде свестан ове драме, заправо трагедије. Само наредну школску годину уписаће 2.500 мање првака, а први разред средње школе уписаће мање 7.000 ђака. Преко 300 наших колега остаће без часова и постаће технолошки вишак. Можете замислити апсурд: факултетски образован човек је „непотребни вишак“ у држави у којој је 60 одсто становника што функционално, што потпуно неписмено“ (3).

ИМА ЛИ РЕШЕЊА?

Србија улази у фазу у којој ускоро неће бити могуче никакве полумере и полурешења. Она ће се или подићи или пропасти.У савременим околностима, једина шанса малих земаља попут Србије је ново стварање вишеполарног света и управо ту савремену тенденцију треба подржавати. То нас приморава да се окренемо цивилизацијском приступу као методи алтернативној глобалистичкој, и да овај приступ користимо кад тумачимо промене које наступају у свету, у Србији, српској култури и образовању. Како је говорио Иван Иљин, „ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада. Ми смо ученици Божји и учитељи самима себи.“

Зашто Србија да трчкара иза лажних лидера, испуњавајући сва западна наређења у току последње деценије убогог подржавања туђих образаца? Спроводиоци политике глобализације у нашој земљи су либерални радикали – западњаци, без икакве алтернативне визије. Резултат њихове политике је – разорена привреда, потпуно криминализовано друштво, осиротела наука, здравство и школство. А управо наука, образовање и здравствена заштита обезбеђују напредовање једне земље у „постмодерном“ друштву, то јест преживљавање исте у савременом свету.

Зато је порука књиге „Колико коштају илузије“ да се за школу, као установу изворног хуманизма, треба борити, у складу с поуком проте буковичког Атанасија Карађорђу који га је питао вреди ли се дизати у борбу за слободу:“Ако се дигнемо, можда нешто и буде. Ако се не дигнемо, неће бити ништа“.