Прочитај ми чланакВеличанствен викенд остао је иза нас.
Обележиле су га дирљиве слике народа који поздравља студенте у дводневном маршу према Новом Саду, износе им окрепљење, нуде коначиште и сваку другу помоћ; речи химне „Боже правде“ која је хорски одјекивала током уласка академаца у град; сусрет студената са неколико универзитета у Новом Саду и величанствени призори сиве мождане масе досад невиђених габарита, која је запосела улице српске Атине и упалила блицеве својих телефона чисто да се лакше пребројимо, а и да оне који их упорно своде на 14.000 душа буде барем мало срамота; подршка Новака Ђоковића; црвене беретке ветерана херојске 63. падобранске бригаде који су дошли да стану уз студенте; пољопривреднике који су хранили узаврелу крв младости Србије и својим тракторима дошли да их заштите; непрегледна вишекиломатерска колона таксиста која је кренула по студенте; учитељи, наставници и професори, људи који образују генерације које треба да буду боље од нас…
Оваквом викенду проштепаном осећањима наде, смисла, солидарности, љубави, родољубља, одсуства страха, претходиле су сличне сцене целе протекле недеље.
Грађани су се пробудили, народ је устао ослобођен страха, тако да се могла забележити гомила сцена прожета узвишеним идеалом слободе чак и на турнеји „ћићевачког пиромана“ како је Александра Вучића лепо скицирао колега Михаило Јовићевић.
Смучио се и својима
Народ, па чак ни они који гласају за њега, више га не гледају као врховно божанство, тотем пред ким се ваља само клањати. Одговарали су му и расправљали се.
Пирке са Андрићевог венца се свађао са корисником инвалидске пензије који му је рекао да му не значи много инвалиднина увећана за 900 динара, од које му држава одмах узме харач од 300 динара на рачун ТВ претплате. Онда га председник прекине да би га питао:„А кад ти је неко повећао пензију 11 одсто? Кад? Реци ми годину: ’75, ’85, ’95, 2005?“.
O „ogromnom“ povećanju penzija… (part 1) pic.twitter.com/294iMi1DxA
— BABE-BAhati BEograđani (@BaOgra) January 31, 2025
Бистроумном инвалиду није остало ништа друго до да проспе ни мање ни више него председника државе ту у Варварину међу својим суграђанима:„Нисам ја тад био у пензију“.
Наравно да је Вучић хтео да каже да је само он у последњих пола века за 11 одсто пензионерима повећао пензију и наравно да је опет масно слагао.
Идемо ‘вако: 1.01.2001. повећање 59,94%, 1.08.2001. повећање 12,24%, 1.01.2002. повећање 13,05%, 1.01.2004. повећање 12,28%, 1.01.2005. повећање 11,64%, 1.01.2008. повећање 11,06%, 1.10.2008. повећање 14,13%, 1.01.2004. повећање 12,28%, 1.01.2005. повећање 11,64%, 1.01.2008. повећање 11,06%, 1.10.2008. повећање 14,13%.
Одавно знамо да је председника тешко ухватити у истини.
Била је ту и нека госпођа која каже да га воли ко своје дете које је пошло „ћоравим путем“, а и једна која је прво лепо испрозивала Бату Гашића због сопственог лика који је дао да фрескосликају и иконопишу у некој цркви у његовом крају.
Дало се приметити да се током овог атака на министра војног Вучићу смешио брк иако га је тобоже оправдавао.
А онда је под баражну ватру исте госпође дошао и сам председник, односно његово блико окружење, а знамо шта значи када неко каже „ма добар си ти, али ови око тебе краду“. Па ко им је допустио?
Елем, овако је то срочила једна поносна Варваринка:“„Око вас има, што се каже, ви сте високи, а имају мали мишићи испод вас и они грицку полако“.
Грицку, грицку, одавно то и његови гласачи знају, ал‘ сад смеју то председнику да изговоре у брк. И знају да ти мали мишићи у својој колонији морају да имају једног великог мишоњу, пацова који својим зубалом гризе и трга, Сплинтера који је мутирао од разних токсина које свакодневно производи.
Спасава се ратом
После таквих искустава и видевши онолики излив памети, емоција, солидарности и људскости на улицама српских градова и недостатак енергије на скуповима на којима су га дочекали уморни грађани председник је у Ћићевцу једино могао да се одбрани ратом:
„Драги пријатељи, желим само да вам кажем и да нам је држава нападнута и споља и изнутра и знаћемо да се боримо“, говорио је Вучић, повишеним тоном, како и пристоји реторици државника пред одсудну битку када непријатељске трупе маршевским темпом надиру према Србији, када непријатељска авијација припрема своје аероплане и попуњава их смртоносним товаром који треба да заврши негде на нашим мостовима, саобраћајницама, инфраструктурним и војним објектима, важним стратешким чвориштима од изузетног безбедносног значаја.
А ко нас је то напао, сунце ти калајисано?
Да није то масло ЦИА? Ал‘ како кад ено Трампов емисар Гренел, кажу напредњачки трубадури, подржао Вучића? А и дали смо им зграду генералштаба да Трампов зет ту лепо направи луксузан хотел.
Онда Сорош?
Ма ‘де он кад му Вучић много добар са сином, имењаком Александером Сорошем.
Вучић и Сорош
Чак су и вазда патриотске Вечерње новости извештавале о разговорима тог двојца и спаковале га под наслов „Вучић и Сорош о јачању мира и стабилности региона“.
Ма Французи!
Па како поред онолике љубави. Зар се није Вучић хвалио како га је Макрон примио у својим одајама.
Вучић и Макрон
Њихова фирма има концесију на аеродром Никола Тесла, затим граде метро, спалионицу, обавезасмо се да им исплатимо цирка три милијарде евра за авионе рафале, а због свега тога ко зна шта су ова двојица радила у тим одајама у Јелисејској палати. Ниси ни Французи.
Онда нема ко до Немци. Али зар није канцелар Шолц долазио Вучићу на ноге у Београд да говори о томе како би литијум који је преко потребан немачкој аутомобилској индустрији утицао на благостање у Србији и тиме подржао Вучићеву литијумску агенду. А и Шолцова влада је у одласку, Немци се спремају за изборе, тешко да уз то могу да се баве Србијом.
Онда мора да су наши традиционални пријатељи Руси.
Ал‘ како они кад се власт хвали подршком коју им даје Кремљ у борби против обојене револуције коју гурају ЦИА и Сорош и масони, илуминати, рептилијанци, кабалисти, црно племство и сва остала васколика светска, а богме и астрална ђубрад с којима је председник Вучић у добрим односима. Да се због тога нису разбежали Весић, Мона, Шапић и остали?
А можда опет само лаже?
Аааа, а да се то није неко нама уплашио студената, лекара, професора, адвоката, рудара, ветерана, таксиста, пољопривредника, камионџија, домаћица, бака и дека, пензионера, пекара, апотекара…?
Дааа, мора да су Срби!
Уплашио се свог народа.
Уплашио се оне светлеће петнаестоминутне тишине.
Е, онда га разумем.
И разумем зашто су Вучевић, Мали и Брнабић једини остали да му држе страх.
Властодржац уплашен сопственог народа који је одлучио да искористи право на побуну против угњетавања није више никакав државник.
Није и здраво ћаци!
