Подешавања / Settings

Јавност у Републици Српској још се није опоравила од шока због начина на који је Уставни суд БиХ објаснио зашто је Дан РС 9. јануар увредљив за друге верске заједнице, иако је дефинисан као секуларни празник. А онда је из Сарајева у Бањалуку стигао нови удар – припадници Агенције за истраге и заштиту БиХ (Сипа) по налогу Тужилаштва БиХ упали су у полицијску станицу у Новом Граду, зграду општине и фирму Комус и ухапсили петорицу Срба због сумње да су починили ратне злочине. Председник РС Милорад Додик оценио је да је због те акције лако могао да избије оружани сукоб, а власти РС одлучиле су да прекину сарадњу са Судом, Тужилаштвом БиХ, као и поменутом Агенцијом за заштиту и истраге. Тако су неки невидљиви креатори политике из Сарајева или неке друге светске престонице, две деценије након Дејтонског споразума, веома лако подсетили колико су дубоки сви „БиХ неспоразуми”. А грађане РС зашто је уопште проглашена Српска република БиХ

Када се говори о борби против такозване Исламске државе, углавном се помињу војне кампање у Сирији и Ираку иако је ова међународна терористичка група активна од Нигерије и Малија, у готово целом Сахелу, на југу Алжира, Египту, па све до Авганистана. Бројне групе које су се раније називале подружницама Ал Каиде су се заклеле на верност самопроглашеном калифу Абу Бакру Ал Багдадију. Међутим, потенцијално најопасније од свих подручја на којима је активан ИДИЛ је без сумње Либија.

Кад је у питању биланс руско-српских односа, уочљива је склоност ка умањивању руских заслуга, да би се оправдала прозападњачка оријентација извесних политичких кругова.

Данас се Вашингтон труди да слику сиријске кризе представи тако као да две страшне опасности по цео свет дижу главе: међународни тероризам, оличен у ИД (ДАИШ) и „снаге тоталитаризма“ које чини Русија, подржана од стране Сирије и Ирана.

Лагано одлази Бата Гашић, право у легенду. А можда га ипак одбране партијски другови? Штета, ако ништа друго, поуздано знам – воли војску, поштује нашу одбрану ’99-те и искрено је проруски орјентисан.

Драги пријатељи, браћо и сестре српски радикали, хашке оптужбе против мене, Петра Јојића и Јове Остојића доказ су њихове немоћи и фрустрација пред успесима Војислава Шешеља и његове Српске радикалне странке, зато ћемо их победити све, и овде и у Хагу. Живели. До коначне победе!“

Лидер Радничке партије Јанко Вучинић позвао је чланове и симпатизере те политичке организације да својим присуством на сјутрашњем анти НАТО скупу у Подгори искажу незадовољство политиком актуелне власти и противљење уласку Црне Горе у сјеверноатлантску Алијансу.

„Догодине у Јерусалиму“ је стари поздрав Јевреја, народа који је три пута остајао без своје земље и који се три пута враћао на њу. Баш тај поздрав чувао је од заборава свест о националном идентитету и отетој земљи.

Тешко је одрживо гледиште Драгољуба Петровића („до средине 19. века… именом Бошњак означавани су Срби из Босне“), као што не држе воду ни аргументи Шефкета Крцића у овој полемици

Сумње да је неко обавештајац тешко се разјашњавају и сваки такав разјашњен случај поприма размере обавештајне афере, понекад и на светском нивоу. Раскринкан је један од тројице представника српске мањине у хрватском Сабору Мирко Рашковић, јер је у потпуности доказано да је хрватски шпијун.

Пише: Љубан Каран

Ево, сад су се многи страшно изнервирали: нобеловка Алексијевич негде је рекла да „руски народ не разуме слободу, њему су потребни Козак и корбач“. А нервирају се, усуђујем се да претпоставим, по инерцији, по шаблону, не трудећи се да размисле шта је она тамо опет извалила.

На европском енергетском тржишту одиграва се још једна комбинација са сумњивим перспективама.

Откако је Народна скупштина Републике Српске донијела одлуку о заказивању референдума о враћању једне од отетих ентитетских надлежности, настала је велика забринутост међу евроатлантским савезницима. Парадоксално, баш међу онима који су гарантовали примјену Дејтонског споразума, и то управо онаквог какав су крајем ’95 у Паризу свечано потписали Клинтон, Кол, Мејџор, Ширак и др. У подизању температуре предњачи високи представник Валентин Инцко, који је позвао власти у Српској да “одустану од референдума и одступе са руба провалије”.

Крвавим исцртавањем нових граница на Балкану, сходно евро-атлантским стратешким плановима, српски национални корпус нашао се развејан у четри нове државе (Хрватска, БиХ, Црна Гора и Македонија) и једној парадржави (Косово), са перспективом даљег уситњавања и подела кроз подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини и Рашкој области.

Не, Србија није земља која је изгубила четири рата, него земља која је сахранила четири царства, а ускоро ће бити сахрањено и пето, па ће пресахнути крвави амерички новац којим су плаћене невладине организације за ширење својих анти-српских лажи.

Држава не може да живи на губицима. Неко мора рачун да плати. Ни сива економија не доноси благостање. Једино што нас може спасити је нова производња.