Подешавања / Settings

Први потпредседник Владе Александар Вучић изјављује: „Боље страни експерти но приучени партијски кадар“. Из изјава човека који је (на покраденим, нерегуларним, нерасветљеним) изборима кандидовао своју политику и свој партијски кадар за избављење Србије, данас можемо много тога да закључимо. Поред Његовог става: „…Ја ћу да гурам и баш ме брига коме то смета.“ да се закључити:

САД „су накратко прекинуле односе са Русијом и направала паузу“, тј. они неће водити било какве разговоре у вези актуелних проблема у свету, о томе је Обама изјавио у петак, посветивши свој говор Русији.

Начин на који странци у Србији покушавају да од Александра Вучића направе господара који се пита за све и свашта – почиње да добија отужне димензије.

а разлику од других штетних потеза за које мислим да их Вучић намерно повлачи, када је реч о стручњацима и њиховом учешћу у раду Владе, чини ми се да Вучић стварно не разуме о чему се ту ради. Дакле, овај текст се не бави Вучићевим злонамерним поступцима и наумима, него његовим заблудама.

У складу са стратегијом за националну безбедност из 2010. године и председничким указом Барака Обаме о глобалном развоју спољнополитичке активности, акценат се ставља на две полуге: стварање извора америчке власти и стварање светског поретка на основу јачања и развоја америчких интереса.

Двери су још једини непокривен играч у нападу и тренутно једина иницијатива од које могу да страхују властодршци и страни фактор .

После 101 године постојања, ФК Хајдук из Куле иступио је из највишег ранга такмичења, али његова пропаст је и симбол нестајања некада моћног индустријског града

У поводу иницијативе за именовање Савског моста нужно је упозорити на историјску истину: да је мост приликом повлачења немачке војске 1944. спасен захваљујући Земунцима Николи Баћи Милованчеву и Крсти Крстићу, а да је иницијатор акције спасавања моста био Никола Милованчев. Пуну истину о томе је својевремено написао публициста Милорад Гончин и објавио ју у свом фељтону „На Сремском фронту“ у „Експрес политици“ 1972. године.

Размишљала сам како да почнем ово писаније. Требало ми је доста времена да се смирим. Са једне стране сам знала да ће до овога да дође, а са друге опет нисам веровала да ће ова квинслишка влада смети да потпише капитулацију.

МТБЈ се налази на летњем распусту. Скоро месец дана тамо неће бити судских саслушања. Одмарају сви, осим оптужених и њихових бранилаца. Иначе се одбрана оптужених у Хашком трибуналу налази у крајње неравноправним условима. Принцип једнакости страна (equality or arms)у МТБЈ се не примењује. И не само у пракси, него и у теорији. У пресуди у предмету против Д. Тадића, судије МТБЈ су директно изјавиле да овај принцип и не подразумева да стране у процесу треба да буду равноправне по свим питањима, имајући у виду, као, само процесуалну једнакост, то јест, једнакост по процедуралним питањима.

Запад напушта Босну, тако да Република Српска може да буде сломљена само вољом власти у Београду и Бањалуци

Србија на апаратима за вештачко дисање нема капацитет да издржи харање још једног економског мародера

Братислав Петковић, редитељ и драмски писац, још увек министар културе у Влади Републике Србије, постао је мета напада, критике, па затим пљувања и упљувавања господе уметника, новинара и оних представника такозване „друге Србије“

Шумадија није земља државотворних Шумадинаца који у срцу носе шајкачу и опанке. Није ни звук Дугићеве фруле ни Крњевчеве хармонике, нити реч која буди пркос и понос. Није песма Добрице Ерића ни баштиник обичаја. Ни кућа која мами гостопримством, осваја хумором и зрачи славном прошлошћу. Ни снага звона са Опленца, ни непокорена колевка бунџија и државника, ни област шљиве и препеченице. Ни земља слободара и столетних букви. Шумадија је збир свега тога; она је и наслеђе и путоказ.

Пре 100 година, 10. августа 1913. године био је потписан Букурештски мировни уговор. Он је завршио Други балкански рат. Бугарска је тада преживела пораз од Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске. Рат је трајао нешто више од месеца дана, али су се његове последице осећале у току више деценија.

О институту Тависток сам планирао писати још давних дана, због његове важности и енормног утицаја на свет и људе који тога уопште нису свесни.