Подешавања / Settings

Некад смо славили кад у фудбалу победимо Немце, Шпанце, или Бразилце, а данас прангијамо кад у зауставном времену добијемо ове пећинаре у Елбасану. Свака част Толету, свака част Вучићу!

Академик САНУ и књижевник Матија Бећковић је, коментаришући протесте испред Скупштине Црне Горе, оцијенио „тешко земљи у којој се такви скупови одржавају и такви захтјеви постављају”.

Издаја је много релативна ствар, данас неупоредиво релативнија него икада. Тим пре што на челу светске силе која малим народима диљем планете доноси само ратове, беду, глад и агонију, седи човек који је и пре него што је ступио на престо добио Нобелову награду за мир.

Иако по резултату извесни, избори би за Вучића бити судбоносни: не би му донели мир, али би шансу, можда последњу.

Пише: Борис Степанов

Познато је да су две најсиромашније земље Источне Европе – Румунија и Бугарска – примљене у Европску унију 1.јануара 2007.године. Новајлије су се тада радовале зато што су (најзад) постале цивилизовани Европљани. Тада су мислили да ће врло брзо да почну да живе сито и богато. Надали су се да ће моћи слободно да шетају по Старом континенту, и да ће тамо зарађивати.

Што год се више удара у демократска прса, Србин је све искључивији. Нема код Срба, самозваних демократа, либерала, ни трунке разумевања за оно што кажу њихови идеолошки, политички опоненти.

Према серији чланака које је недавно објавио „Баренц обсервер“, Кина и Русија појачавају сарадњу у експлоатацији природних ресурса на руском Арктику (видети овде и овде). Иако ово није богзна каква новост, оно што је интересантно јесте могућност да је такав обим сарадње подстакнут санкцијама Запада против Русије, наметнутих због интервенције Русије у Украјини и анексије Крима.

Већина која би реченицу из наслова прочитала пре рецимо 12 месеци, вероватно би главом одмахнула и прокоментарисала – „то су бајке, нема шансе да се то деси”. Додуше, део њих би исти став заузео и данас.

Прва реченица је увек најважнија. „Историјски гледано, моја земља је била одани савезник Сједињених држава са којима се раме уз раме борила у оба светска рата.“[3] Одличан увод пара вреди, а у овом случају и остајања на власти.

Политички аналитичар Мирослав Лазански оценио је да су страни фактори спонзори незаконитог прислушкивања и монтирања снимака с циљем компромитовања актуелне власти у Републици Српској и њеног председника Милорада Додика, који није по вољи одређених центара моћи из иностранства.

Тешко је наћи српског заљубљеника у фудбал који и даље прати утакмице репрезентације. Већ скоро читаву деценију за Фудбалски савез Србије се везују разне ствари које немају везе са спортом. Ту су афере са менаџерима, куповином места у репрезентацији, играчима који неће да певају химну али хоће да наплате премије, фингираним изборима…

Српска држава, која у рудиментарном обличју (а да то није савез племена са вођом), постоји од 11. века, већи део свог постојања имала је излаз на отворено море. У средњем веку српске земље имале су широк излаз на Јадран, да би током периода деспотовине (током прве половине 15. века) Србија контролисала тек по неки град на данашњем Црногорском приморју (попут Бара), да би у последњој фази свог постојања (1455-1459) наша земља постала континентална.

Једина особа која му је дозлогрдила више од источнобосанских Муслимана била је његова супруга Шахбаза. У повјерењу ми је рекао да се дала у шверц и да он то као писац неће више толерисати:

Прво, извините на громопуцателном наслову. Али, читајући јуче и данас одреда „здраворазумске“ коментаре домаћих и страних „експерата“, просто подлегох напасти, па ето, овако скрећем пажњу на језгровит и, што се каже, право у мету, чланак једног од најчитанијих руских блогера. Ако овај, заиста бисер, и на вас остави такав утисак, неколико преведених Јурасумијевих текстова можете наћи овде, а ако знате руски, пратите блог: yurasumy

Не подижем ја “Вучићград”, овај, “Деспотов град” себе ради, нити ћу се за тих 200- 300 година појавити на свечаном отварању, већ желим да оставим Београду и Србији још нешто величанствено осим свог портрета, Бабића, Гашића, Вербића, Селаковића, Јоргованке, дугова, овај, још многоооо другова…- говори, а град као да већ ниче, и то не Фридрих, већ ниче под сваким замахом руке шпајиз визионара.

Радница запослена у једном супермаркету испричала ми је како у току радног времена никада не користи паузу за ручак и цигарету, јер то не ради нико од њених колега.