Прочитај ми чланак
У јеку предизборне кампање, док је Србија заузета обећањима и “новим радним местима”, на крајњем југоистоку Србије, који ће можда ускоро да се и другачије третира у медијима, имамо занимљиву вест да се у Димитровграду (Цариброду) свечано отвара споменик бугарском револуционару Василу Левском. И то уз присуство “оба премијера”, тј. Дачића и бугарског премијера Орешарског.
Елем, логика је следећа: ако могу Аћиф ефендију Срби трпети, или хортијевске споменике по Бачкој, о Прешеву да не говоримо, ваљда се може толерисати споменик једном бугарском револуционару из 19. века, који није убијао Србе попут Јована Дамјанића, званог Јанош, а који има споменик у Ади ( против чега је чак и ЛСВ протестовала, а само су неки са Пешчаника тог “мађарског патриоту” српске крви подржали ).
Дакле, по земљи Србији, је све могуће. Исто као у Македонији.
Недавно су шиптарски вандали уништавали споменик Цару Душану, а званични Београд је ћутао. Као што се ћути и о Аћиф ефендији. А у тој истој Македонији Бугари су већ подигли споменик Мари Буневој. Што говори подоста.
У Босилеграду је у време владавине Коштунице 2005. године дозвољена изградња споменика Василу Левском и сад код тог споменика увек се окупе бројни посетиоци из Бугарске, јер ето виде нешто “чисто бугарско”. Мада то и има неког оправдања, јер је дотични Левски боравио у Босилеградским селима у пар наврата.
Што се тиче пиротско-царибродског краја немамо податак да се Левски икад ту задржавао. Логично је онда питање- ко има интерес да поставља споменике Левском по Србији. Мало нам је што имамо наслеђе Георги Димитрова ( за неупућене: био је бугарски титоиста ), већ се ето сад враћамо ка револуционарима бугарског националног препорода.
Ово је на неки начин обележавање територије. Ко зна можда ће наш врли премијер имати још креативније предлоге. Кондоминијум је једна од могућности. Видели смо како се храбро борио за родни Призрен, сигурно ће се тако или још одлучније борити кад Румуни поставе “влашко питање” у Тимочкој Крајини, а Бугари нек забораве на термин “Западне покрајине”.
Сам Васил Левски је мање битан у овој причи. Ради се о томе да за актуелног премијера подизање оваквог споменика није спорно, те саучествује у чину отварања. Питам се како би реаговао кад би група Срба из Цариброда затражила подизање споменика бесмртном ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, који је документовано боравио у Цариброду у време док је обављао дужност војног аташеа у Софији, пре Другог светског рата.
Овакви споменици немају сврху, осим да сутра неко оптужи Србе, јер ће се наћи сигурно неко ко жели да испише неодговарајући графит. Слично као у Нишу са спомеником Шабану Бајрамовићу.
Иначе, да кажемо и то да је сам Левски, попут нашег Доситеја, напустио манастир, да би се бавио револуционарним активностима у којима је немали број невиних Бугара страдао.
Био је републиканац и масон, и навешћемо и то да има многих бугарских истраживача који говоре да је био кључни човек за секуларизацију бугарске националне идеје.
Ако је требало да се подигне споменик неком Бугарину у центру Цариброда то би био свакако Златан Дудов, светски признати режисер, рођени Цариброђанин, који је углавном стварао у Немачкој.
Живимо у времену false flag операција, где не треба бити наиван. А многи Срби данас то јесу. Немојте се онда изненадити, ако следећи споменик буде у Пироту или Нишу.
(Двери српске)
