Прочитај ми чланакРазличити погледи на сукоб црногорских четника и усташа подно Козаре 1945. године. Бојан Димитријевић: Сви актери имали су тачке сукоба, али и сарадње у борби против осталих
Битка на Лијевчу пољу током које су се сукобили четници под командом Павла Ђуришића и усташе 1945. године има кључни значај само за црногорске четнике, којима је умногоме одредила будућу судбину. Ђуришићеве снаге у време сукоба са хрватским одредима биле су ван ланца командовања Југословенске војске у отаџбини. За ширу оцену Равногорског покрета она је готово – без значаја.
Тенкови хрватских снага
Бој подно Козаре с пролећа 1945. године, који је последњих дана изазвао велико интересовање јавности у светлу писања хрватских медија, овако коментаришу српски историчари. Загребачки „Јутарњи лист“ у свом посебном издању „Повијест“ овај сукоб назива „Пировом победом снага НДХ над четницима“. У хрватској јавности већ дуже време се подгрева мит о катастрофалном поразу четничких снага на Лијевчу пољу, али и вишеструким везама четничких и усташких снага током рата.
Историчар Бојан Димитријевић каже да су Ђуришићеви четници у време ових борби 1945. године били изоловани од штаба Драже Михаиловића, чије су се јединице у то време налазиле на линији Добој – Дервента и које уопште нису учествовале у овом сукобу. Он не спори да су постојале интерне везе између зараћених војски, али то узима као једну од карактеристика југословенског сукоба.
– У Југославији се током Другог светског рата водио грађански рат под окупацијом. То прецизно значи да су сви актери имали тачке сукоба, али и сарадње у борби против осталих. То се односи и на ЈВуО, партизане, усташе, немачке и италијанске окупаторе, црногорске и далматинске четнике – наводи Димитријевић.
Вео ћутње, који је годинама владао око догађаја на Лијевчу пољу, Димитријевић објашњава идеолошким зидом који је деценијама постојао према свим збивањима из прошлости у којима нису учествовале партизанске јединице.
– У старијој југословенској историографији прошлост се посматрала црно-бело. Са једне стране били су партизани, а са друге сви остали. То, просто, није тако било. Веће интересовање за Лијевче поље пробуђено је тек деведесетих година, посебно у Црној Гори, због ратних траума и подељености тамошњег друштва – наводи Димитријевић.
Хроничар Равногорског покрета Милослав Самарџић тврди да је на Лијевчу пољу погинуло мање од 100 четника, и то из одреда сачињених највише од Херцеговаца. Већина је била из околине Гацка, а предводио их је поп Радојица Перишић.
– Павле Ђуришић је имао договор да своје људе стави под команду Секуле Дрљевића, који је њих видео у будућој Црногорској националној армији – објашњава Самарџић. – Прочуло се, међутим, да ће у њој бити места само за црногорске четнике, док ће остали (из Босне, Херцеговине, Србије) бити упућени у логоре. Маса од око 10.000 војника и цивила, којом је командовао Ђуришић, расула се и кренула својим путевима. Ова битка заправо представља сукоб хрватских снага са малим издвојеним деловима Ђуришићевих јединица.
Самарџић истиче и да је то време свеопштег калкулисања и атмосфера у којој је свака страна хтела другу да искористи и одбаци. Хрватске снаге (обједињене усташе и домобрани) извели су слаб, такорећи декларативни напад, у коме су успели да убију само издвојене и незаштићене четничке групе.
Бојан Димитријевић / Милослав Самарџић
– Ђуришић се непосредно пре ових догађаја разишао са Михаиловићем и пришао Српском добровољачком корпусу – недићевцима. Тиме се дефинитивно сврстао у линију команде сила Осовине. Његове снаге зато су бежале ка Аустрији, заједно са усташама, док је циљ повлачења Дражиних четника била Италија, где су били савезници – појашњава Самарџић.
УСТАШКИ ЛОМОВИ
Сви велики оружани дуели између четничких и усташких снага током Другог светског рата окончани су – усташким поразима. Како наводи хроничар Равногорског покрета Милослав Самарџић, то је био случај са вишедневним тешким борбом код Рогатице, завршеним 13. октобра 1943. године. Усташе су поражене и у бици за Фочу 19. августа 1942. и у оној за Модричу 14. јануара 1945. године.
Насловна страна „Повјести“
МАНЕВРИ ПАВЛА ЂУРИШИЋА
Четници Павла Ђуришића нису били фашисти, а свакако нису веровали у победу Немачке. Они су само тражили излазну стратегију, будући да се рат ближио крају – наводи Самарџић.
– Ђуришић је најпре хтео да обмане Немце, који су му обећали возове за превоз трупа из Горажда. Његова намера је прочитана и Немци су му отказали ову врсту подршке. Верујем да је желео да искористи и Секулу Дрљевића и за себе избори најповољнију позицију за завршни чин рата. У томе није успео. Убијен је, као што је познато, у Јасеновцу – наводи саговорник „Новости“.
ИСТИНА О ТРАНСПОРТУ српске војске на Крф https://t.co/Oiq6lVO3mL
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 31, 2018
