Срба, Милан, Михаило и Добросав Ђокић

Туга и сиромаштво испунили дом породице Ђокић у селу Гризиме код Косовске Каменице. Живе само од социјалне помоћи.

Сиромаштво

Трогодишњи Михаило имао је само два месеца када је мајка Светлана напустила његовог оца Србу (37), а дечака, његовог годину дана старијег брата Милана и сестре Аницу (5) и Андријану (9) оставила без мајчинске љубави. Недостатак женске руке осећа се на сваком кораку трошне куће Ђокића, у селу Гризиме код Косовске Каменице, у којој поред деце и оца, живе и Србина двојица браће и отац Добросав (56). Без најосновнијег покућства, са окруњеним плафоном и влажним зидовима, дом Ђокића испунили су сиромаштво, туга и недостатак осмеха на лицима малишана, тако својственог деци њихових година.

– Тешко ми је што деца одрастају у овако лошим условима, без купатила и основних ствари у кући – снебивајући се прича Срба док објашњава да живе од социјалне помоћи Владе Србије и минималца који прима његов отац. – Браћа и ја се трудимо колико можемо око њих, али то сигурно није довољно.

У задњем делу дворишта темељи и неколико редова озиданих циглом на кући коју је својевремено започела да им гради општина Косовска Каменица. Срба не губи наду да ће се радови, прекинути због недостатка средстава, ипак наставити и истиче да им је после деобе имања остало само 40 ари земље, због чега обрђују и имања комшија.

– Имамо стоку и живину, па се за храну некако и сналазимо, али нам фали све остало, посебно ствари у кући и гардероба за децу – наставља причу Срба док око њега трчкарају двоје малишана. – Ето, Аница и Андријана пешаче по сат и више до школе, где старија похађа први разред, а млађа иде у предшколско, али готово никада немају удобну обућу.

Остављене Аница и Андријана

Аницу и Андријану, уредно обучене, затичемо на сеоском путу како се са још неколико малишана враћају из суседног села. Држећи за руку млађу сестрицу и са ранцем на леђима, старија Андријана каже да им пешачење није напорно јер су се навикле. А на питање да ли им недостаје мама, млађа Аница потврдно клима главом, а старија Андријана без речи одмахује главом.

– Волела бих да имамо компјутер, сто и столицу – одговара Андријана на наше следеће питање.

Ова мала девојчица тврди да се не плаши док сеоским путем иде у школу, пошто део пута користе и Албанци.

– О безбедности и не размишљамо, јер срећом овде није било неких већих инцидената, а једино смо суочени са продајом српске имовине – прича нам старији човек у дворишту куће на улазу у село.

– Од неколико стотина мештана, сада је остало свега тридесетак, а Ђокићи су најмногочланија породица. Деци је пре свега тешко без мајке, али свакако да им треба и свака друга врста помоћи.

Помоћ деци Ђокића

Поред Одбора за помоћ Србима са КиМ из Републике Српске, који је покренуо акцију прикупљања средстава за помоћ осмочланој породици Ђокић, до сада су помогли и Министарство за повратак и заједнице у косовској влади, које је донирало део грађевинског материјала за радове на започетој кући, али и бројни појединци и институције. Акцију прикупања помоћи за ову породицу, пре свега малишане, покренула је и ГИ СДП Оливера Ивановића.

Блатњави пут до куће

Село Гризиме налази се на свега пет километара од Косовске Каменице. До запуштених сеоских кућа, раштрканих по брдима, води блатњави пут на који се скреће са асфалта покрај којег се налазе велелепне куће Албанаца.

Ознаке: Ђокићи, потресно, сирочићи, срби на косову