На интернету се пре неколико дана појавио чланак о „држави“ Босни и Херцеговини Данијела Сервера („експерта за Балкан и остатак света“), човека који је високо рангиран на лествици корисних „кртица“ ЦИА. Мишљења која Сервер, као стручњак за управљање сукобима (цонфлицт манагемент), износи јавно на свом блогу, заправо су она мишљења која углавном заступа или ће убудуће заступати и америчке влада. Посебно је то тако када је у питању овај наш део Балкана, јер на њему је Сервер (поред Британца Тима Џуде, „новинара“ Економиста) годинама оштрио своје политичко-интелектуално-аналитичке „зубе“.

Најпре, у својој анализи стања у БиХ, Сервер дефинише „главни проблем“ због којег Босна стагнира: „Босна се нашла у ћорсокаку због Дејтонског уговора (мировног споразума ис 1995. године); то јесте, зато што су након рата на кључне позиције испливале (етничке) националистичке политичке партије и политичари на власти које могу сменити само они који су већи националисти од претходних“.

Отуда, Сервер надаље тврди исто оно што годинама трубе и представници муслиманског (чак и хрватског[1]) политичког естаблишмента, а то је да је неопходно да се промени Дејтонски устав. Дејтон је послужиио сврси (зауставио је рат), али, констатује Сервер, није успео да успостави „функционалну државну структуру унутар земље“, која би била у стању да одговори захтевима за чланство ЕУ и приступање НАТО војном савезу. Наравно, Сервер овде уопште не доводи у питање, на пример, право једне „суверене државе“ да уопште не размишља о чланству у било каквом политичком или војном савезу.

У наставку, Сервер „објашњава“ да ЕУ и НАТО нису били приоритет БиХ у првој декади после рата, јер је постојало много других ствари које су се морале „довести у ред“. Али, касније од 2005/6 један амерички тим, у сарадњи са ЕУ, покушао је да реши „уставне проблеме“ тако што је ублажио процедуру за подношење уставних амандмана – познато под називом Априлски пакет уставних мера[2]. Тим „пакетом“ ближе су дефинисана групна и индивидуална права, као и права националних мањина, као и механизми заштите „виталних националних интереса босанских конститутивних народа”. Свакако да Сервер не говори о томе, да су САД и ЕУ у поменутом „пакету“ водили бригу само о једном конститутивном народу – о босанским муслиманима (тзв. Бошњацима), чије су „националне интересе“ углавном заступали. Како онда – тако и данас. Јачање централне владе и овлашћења премијера, редуковање председничких дужности и „модернизација“ парламентарних процедура – остају као основни циљеви “међународне заједнице” у БиХ.

Априлски пакет није прошао јер није успео да у парламенту добије неопходну 2/3 већину. Сервер не наводи ко је директно крив за такав „неуспех“, али зато додаје како једна партија није хтела да сарађује, чиме је блокирала поменути „пакет“. Знамо да и није потребно да се посебно објашњава чија је та „једна партија“, пошто су са америчке и ЕУ тачке гледишта Срби увек „главни кривци“ за све што не иде онако како су амерички и муслимански политичари замислили.

Без обзира на све недостатке Априлског пакета, поручује Сервер, његова примена би отворила путеве другачијој политици у “Босни”, оној која не би била заснована на етничком идентитету, него би се ослањала више на економска, социјална и друга питања од заједничког интереса за све грађане. Како видимо, исту такву причу годинама покушавају да протуре и муслимански лидери, мислећи да под плаштом преварне „демократије за све“, у потпуности преузму све дизгине у преуређеној (некада дејтонској) БиХ.

Занимљиво је да Сервер „признаје“ да је промашио у својим „прогнозама“, јер је био уверен да ће Априлски пакет бити примењен у годинама које су касније дошле. Такође, он „признаје“ и да није успео да схвати да је онај моменат за примену Априлског пакета био непоновљив; то јесте, ваљало га је спровести одмах и у целости. Тако, објашњава Сервер, не би настала трајна штета, која се данас огледа у „вирулентној етничкој поларизацији“ на тлу БиХ. Стање у тој земљи, наставља овај „експерт за Балкан“, озбиљно се погоршало за последњих осам година. У том периоду прошао је само један уставни амандман, а и тај под огромним „међународним“ притиском – онај у вези кодификације статуса дистрикта Брчко на североистоку БиХ.

У међувремену, „држава Босна“ све више је заостајала за „регатом“ других балканских земаља које „веслају“ ка ЕУ чланству, тако да се данас она налази на задњем месту, са врло мало наде да се прикључи ЕУ пре 2025. године. Сервер сматра да би се велика грешка направила уколико би се уклонио високи представник у БиХ, онај који је задужен за спровођење и тумачење Дејтонског споразума, као и да би било штетно да се „Босни“ остави да решава сама своје проблеме у процесу прикључивања Европској унији. Очигледно је, сматра Сервер, да би таква тактика била осуђена на неуспех.

Нема полуга које на путу приступања Европској унији могу бити довољно делотворне, да би могле „Босанце“ да доведу у позицију да уреде свој устав у складу са одлукама Европског суда за људска права. Нити је то убрзало, додаје Сервер, усвајање европских стандарда у „босанском“ правосуђу.

И шта онда даље треба предузети?

Сервер ипак мисли да нико други данас не може да реши „босанске“ проблеме, осим самих „Босанаца“. Недавно „Босанско пролеће“ пленуми за овог „експерта за Балкан“ могло би да буде добар рецепт ка „коначном решењу“. Занимљиво је да Сервер овде предлаже да се искористе најновији моменти „интеретничке сарадње“ у вези недавних поплава, које су јасно показале да више „босанских“ влада није у стању да на „прави начин служи интересима грађана“.

Али, тврди Сервер, поменути пленуми су се више фокусирали на локалне проблеме, а мање на оне на „националном нивоу“. У једном моменту, након октобарских избора, „Босанци“ ће морати да покушају да уреде свој устав. Сервер се ипак „боји“ да би могло да се деси нешто горе од повратка на Априлски пакет, па да се крене у процес ревизија тренутног устава.

Захтеви из домена колективних права и етничких подела могли би сада да буду далеко већи од оних који се налазе у самом Дејтонском споразуму. По мишљењу Сервера, то би било веома штетно, не само по Босну и Херцеговину, већ би то имало негативан (нежељен) ефекат на охрабривање сепаратизма у Украјини(!) и на другим странама Европе и света. Из овакве најаве јасно видимо да се БиХ данас покушава сместити у далеко шири “међународни” контекст, који би могао озбиљно да угрози и само постојање Републике Српске

Такође, Сервер се не слаже с мишљењима да би ентитетима у БиХ требало допустити да самостално уређују путеве ка приступању ЕУ. По овом „експерту“, односно ЦИА агенту за Балкан (и остатак света), постоји само један начин да се покаже да ли је „Босна“ довољно реформисана и да ли је влада у Сарајеву довољно функционална. Отуда, по њему, кључно питање је следеће: да ли ће реформе у „Босни“ убрзати улазак земље у НАТО и у ЕУ? Како видимо, Сервер овде, никако случајно, ставља НАТО на прво место – испред чланства у ЕУ

Из свега јасно видимо да Данијел Сервер заговара повратак на Априлски пакет мера за БиХ. Пошто су се Серверове раније „прогнозе“ углавном касније покушавале спровести на терену, логично је да се очекује да ће у догледном времену „међународна заједница“ пробати да још једном наметне оне мере у којима није у потпуности успела пре осам година. Да ли Срби у Републици Српској имају спреман одговор на такву нову најаву наметања измена уставних решења из Дејтона? Да ли у том смислу влада у Србији уопште размишља и да ли је свесна дугорочних последица које би по Србе на Балкану могле да настану, уколико се нови план наметања оног, малтене заборављеног, Априлског пакета, данас спроведе у дело?

(koreni.rs)

Ознаке: БиХ, Данијел Сервер, Дејтонски споразум, ЦИА.