Прочитај ми чланакУочи првих вишестраначких избора 9. децембра 1990. аналитичари ЦИА су проценили да Социјалистичка партија Србије "има малу подршку у народу" и да је унутрашња подељеност - зацементирана
УВОЂЕЊЕ вишестраначја у Србији било је, природно, предмет интересовања ЦИА. Одељење за европске анализе тешко да се данас поноси документом који је припремило 4. децембра 1990. године, у којем је предвидело победу опозиције у Србији. Резиме гласи:
wikimedia.org
„Први вишестраначки избори после Другог светског рата 9. децембра у Србији свакако ће ојачати фундаменталне поделе у овој републици и Југославији уопште. Иако републички моћник Слободан Милошевић има прилику да задржи председнички положај, националистичке опозиционе странке изгледа жестоко желе да поразе комунисте на парламентарним изборима, упркос комунистичким напорима да ове изборе лажирају. Без обзира на победника, избори ће вероватно допринети даљем јачању центрифугалних сила унутар Југославије, пошто ће и у Србији на власт вероватно доћи још више националистичка влада, што ће несумњиво погоршати затегнутост између комуниста и некомуниста у Србији и допринети даљем напредовању у стварању нове конфедералне структуре, која би, можда, могла спасти Југославију, мада је то слаба и далека могућност.“
ДЕТАЉНИЈЕ су анализиране укупно четири партије – учеснице избора.
„Само неколико од 54 регистроване политичке странке имаће значајније резултате у коначном исходу. То су:
– Социјалистичка партија Србије (СПС). Ови преименовани комунисти покушавају да искористе предности владајуће партије, али изгледа да имају малу подршку у народу. СПС представља комбинацију идеолошке нетрпељивости према економским реформама са апелима на етнички национализам. Њихова највећа нада је то што шеф партије Милошевић остаје и даље популаран и можда ће помоћи и допринети победи на изборима.
– Српски покрет обнове (СПО). Предвођен све популарнијим Вуком Драшковићем – главним Милошевићевим конкурентом за председнички положај – СПО игра на карту националистичких и антикомунистичких емоција и инсистира да Србија мора заштитити своје сународнике у другим републикама. СПО жели јаку федерацију или независну Србију радије него лабаву конфедерацију какву предлажу Словенија и Хрватска. У току је изградња темељне подршке Драшковићу и његовом покрету.
– Демократска странка (ДС). Ову странку формирали су интелектуалци, и она представља мешавину либерално-демократских идеала и релативно уздржаног и ограниченог облика национализма. ДС вероватно има мало привлачности за радног човека, али би могла на изборима добро проћи код образованих Срба.
– Сељачка странка (СС). Сељачка странка брани интересе ситних сељака који доминирају у југословенској пољопривреди. Она би могла добити велики број гласова у претежно пољопривредној покрајини Војводини.“
ГЛАВНИ претенденти у трци за председничку функцију били су препознати – „комунистички моћник“ Слободан Милошевић и лидер СПО Вук Драшковић.
„Милошевић представља комбинацију српског национализма и супротстављања економским реформама које воде увођењу слободног тржишта, као и гласне одбране а интерес радничке класе, попут, на пример, заштите радних места. Драшковић такође игра на карту етничког национализма и антикомунизма, али нема никакав економски програм осим нејасне подршке тржишној привреди.
Драшковићева популарност непрекидно расте и трка удвоје изгледа добија све већи замах, мада Милошевић и даље има многе предности захваљујући положају и томе што је тек недавно убрзао своју предизборну кампању. Милошевић, осим тога, има огроман повољан одјек у медијима, захваљујући пре свега строгој контроли медија у Србији…
Верујемо да ће слободни и коректни избори дати већину у скупштини у Србији и у Војводини Драшковићу и његовом покрету СПО и с њим повезаним антикомунистичким странкама. Напори комуниста да још у предизборној кампањи изманипулишу изборне резултате већ су запрљали изборни процес.“
У ОВОЈ анализи је, чак, поменута и могућност избијања грађанског рата унутар Србије:
„Успешна настојања опозиције прошле недеље да примора режим да прихвати надгледање вишестраначких избора и надзор пребројавања гласова, међутим, драматично смањују изгледе да комунисти лажирају резултате избора. Опозиција се заклиње да ће бојкотовати изборе и организовати масовне скупове против режима – како је Драшковић јавно упозорио – што би могло довести до грађанског рата међу Србима. Све је то приморало Скупштину Србије да измени закон о изборима, како би се омогућио надзор над спровођењем вишестраначких избора.“
Даље о српском походу ка демократији:
„Никакви поуздани подаци не постоје о опредељењу бирача уочи избора у Србији, пошто је Милошевићева влада ставила ван закона објављивање било каквих резултата предизборних истраживања јавног мњења. Комунисти нису могли добити више од 25 одсто гласова на било којим ранијим изборима у другим југословенским републикама. Српски комунисти су свакако изгубили на веродостојности због покушаја да монтирају и лажирају исход избора… Већина Срба ће стога евентуалну победу комуниста на парламентарним изборима сматрати монтираном, а резултате доказом преваре и обмане, тако да би у том случају вероватно избили улични протести, који би се лако могли претворити у насиље и сукобе са полицијом.“
СРБИЈА „ОСТАЈЕ КОМУНИСТИЧКА“
ЦИА је 11. децембра 1990. године, после првих вишестраначких избора, јавила да „Србија остаје комунистичка“: „Комунисти такође побеђују у Црној Гори… Милошевићево задржавање функције председника Србије свакако ће ојачати решеност Словеније и Хрватске да напусте федерацију, и ствара терен за могућу конфронтацију између Хрватске и Србије због спорне територије. За разлику од антикомунистичког националисте Вука Драшковића који је изјавио да је спреман да преговара са Хрватском и Словенијом, Милошевић одбацује сваки компромис са некомунистичким владама.“
АНАЛИТИЧАРИ ЦИА су проценили да је унутрашња подељеност у Србији – зацементирана: „Без обзира на то ко победи, Србија ће изаћи из ових избора у дубокој унутрашњој подељености, и наћи ће се у још дубљој кризи него што је то случај са било којом другом републиком.“
Подела „колача“ власти – у којој би опозиција контролисала законодавне органе, а Милошевић остао на положају председника – оцењена је као „лоше предсказање за политичку стабилност у Београду“.
„Евентуална победа СПО и на председничким и на парламентарним изборима, смањила би изгледе за сукоб председника с парламентом и владом, али би могла изазвати комунисте да организују радничке немире.
МИЛОШЕВИЋ би са своје стране могао одбити да прихвати резултате избора и пронаћи изговор да прогласи ванредно стање – законска овлашћења му припадају за то на основу новог Устава чије је доношење сам инспирисао…
Победа Драшковићеве екстремистичко-националистичке странке могла би повећати изгледе за општенародни албански устанак на Косову…
Ако опозиција формира нову владу, мораће да се ухвати у коштац са свим овим наслеђеним економским проблемима, и могла би да се суочи са уличним немирима и с отпором радника, који ће сносити највећи терет било које корективне политике. Биће то немири у организацији комуниста.“
Опозиција је на изборима убедљиво поражена, а већ идуће године је она организовала демонстрације, задобивши етикету снага хаоса и безумља.
