Прочитај ми чланакСетимо се прошлогодишњих председничких избора. Прошли председник државе је скоро заборављен, а како и не би поред новог сокола.
И ми чича Томину колибу за хвалу имамо, додуше не у књижевности него у стварности. Брига је велика како ће сад опстати ова кућа без свог градитеља и домаћина, чича Томе? Хоће ли наш Тома бар спомен плочу на кући имати?
Моменат доласка пред чело стола, је различит по емоцијама, очекивањима, ентузијазму од момента устајања са столице главног. Није лако помирити се с одласком. Градити колибу, па је напустити, пардон, препустити другом домаћину. Тај моменат силаска јасно је приказан и у „Госпођи министарки“. Колико год, нама гледаоцима, било смешно, за оног коме се дешава то је трагично, трагичније од судбине Помпеје.
Ова кућица се налази на балканском делу Европе с умерено континенталном климом, регистрована, а нелегализована. Стоји чврсто на темељима радикализма, а кров је растегљив у разноврсно образовну и карактерно моралну висину и ширину, као и незасита аспирација за влашћу њених укућана. Прво је колиба била саграђена од прућа па је реновирана, сад је од чврстог, половног материјала. Тешко ће ову колибу да одува опозициона кошава или бесни вук, не зато што су слаби већ зато што им одговара да дувају, а да не руше.
Многи су ушли у ову колибу, а бивше радикалне колеге су увек добродошле и позване и непозване. Почашћени су добро плаћеним државним пословима, ко посланик, начелник, саветник, ко возач, а ко ложач.. неком више, неком мање али ништа није за неприхватање. И сви под истим кровом, као у првобитној заједници. Пребегли су многи, из осталих политичких окружења, у ову колибу као у уточиште на терету буџетског збрињавања и примицању још малобројним и непресахлим изворима, које могу добро уновчити.
Колико ће дуго колиба опстати и шта ће од ње остати? па и веће колибе су пропале! Ено оне фараонске пирамиде, само го камен је остао али остале су приче ко је добар домаћин, а ко лош, те приче се и данас препричавају.
„Ово је врхунац моје политичке каријере“ рекао је чича Тома кад је изабран за председника државе и градитеља колибе. Издржао је пет пријатних година у својој колибици. Шта ће остати иза њега? Пуста нада да ће га памтити по Драгичиним изграђеним породилиштима, сетимо се: „Мене ће памтити као оног чија је жена градила породилишта“ рекао је на једном јавном скупу. А у ствари остаће пуна колиба, драгих му, људи који ће га брзо заборавити и можда преименовати колибу у име новог домаћина. Споменик добити неће чак ни за неуке и непримерене изјаве које је спонтано изговарао. Не бринемо ми за чича Тому, он је удомљен и достојанствено ће да мирује у радној пензији. Још и да му просечан становник Србије завиди: кућица, њивица, шљивица, ракијица… има да прича унуцима да је остварио прави српски сан.
Кад се чича Томи, који је седео на стиропору и лежао гладан на самртничкој постељи празне болнице, остварило да достигне ниво председника Србије да сагради колибу, па… све је могуће, надања и жеље су остварива категорија и чињеница да појединцима није све црно. Можда је то охрабрење неверним Томама да је сан у Србији могућ и у стварности.
PАX AMERICANA ће доживети судбину Хиљадугодишњег рајха https://t.co/CVDtlaBpuw
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 15, 2018
Нови соко сада вије своје гнездо небу под облаке. Како доћи до тог гнезда? Некима је лако, а некима превисоко.
