Чија је СРПСКА МАКЕДОНИЈА?

22:30 01.10.2018.

Душан Силни из средњовековне династије Немањића је био цар Срба, Грка и Арбанаса средином 14. века, у време када се српско царство простирало на две трећине Балканског полуострва. Србија је била моћна у сваком погледу: војном, политичком, духовном, технолошком, уметничком... На пример, цар Душан иако је имао свој дворац у Призрену, могао је да пије вино из Велике (Х)оче, преко специјалног виновода.

У Скопљу се Цар Душан на Васркс 1346. године крунисао за цара, а у истом граду је прокламовао свој чувени законик 21. маја 1349. године, што спада у најважније средњовековне српске документе поред светосавског Законоправила. Пред српском војском којом је командовао Цар Душан многи су поклекли и бежали. Великаши и краљевићи би дрхтали на сам спомен његовог имена, а да не говоримо о томе ако би он долазио у посету.

Колико данас Срба зна ове податке? Да их наведе са све датумима… Бојим се једва један проценат. Колико Срба зна да наведе победника Лиге Шампиона уназад пет година?… Више од 60%. Данашњи Србљи ће да вам отпевају већину новокомпонованих или пак страних песама чврсто верујући да је то део наше културе односно наслеђа, иако то нема везе са нашом традицијом, а ни генима. Историја је већини мрзак предмет који се учи за оцену, али изучавајући прошлост можемо да добијемо одговоре из садашњости и штавише предвидимо будућност, веровали или не.

Тако да мали историјски час не може да шкоди.

Душанов син Урош Нејаки није био ни бледа сенка свога оца. Његови поданици су то осетили и врло брзо пошто је он ступио на престол кренуло је распарчавање Србије, односно децентрализација, која је ишла на руку Турцима Османлијама који су тада крајем 14. века силовито надирали из Мале Азије покоравајући редом све хришћанске земље.

Турци су нам наметали ислам што један део Срба није прихватао. Тачније, један је кренуо у сеобе на север и запад Балкана, а други су под Турцима дизали устанке и чували српско име и веру православну. Арбанаси су прихватили ислам и постали његови радикални борци.

Карађорђе је повео Први српски устанак у Орашцу на Сретење 1804. године за ослобађање српских земаља од завојевача. Није успео за живота да оствари свој сан, али јесу потоњи српски владари. Крајем 19. и почетком 20. века у Вардарској Македонији почео је да делује Четнички покрет који је званично настао 1903. године, а лидери тог покрета су били: Илија Славе, Милорад Гођевац, Васа Јовановић, Лука Ћеловић, Јован Атанацковић, Љубомир Давидовић, Голуб Јанић и Љубомир Стојановић и др.

Само пар година касније српска тробојка поново завиорила у Скопљу крајем октобра 1912. године, када је војска под командом војводе Радомира Путника победила Турке у Кумановској бици и ослободила Стару Србију, односно Стари Рас, Косово и Метохију и Вардарску Србију, која је названа Јужна Србија. Само годину дана касније, србска војска је стала у заштиту Вардарске Македоније од Бугара који су лета 1913. године желели да је присвоје себи на силу. Брегланичка битка то сведочи.

Тако је било све до 1. децембра 1918. године када је створена прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Иако је она административно била подељена на бановине, постојале су само три народа, односно нације: српска, хрватска и словеначка. Нигде није уписано, нити је постојала рецимо македонска нација, црногорска, муслиманска, војвођанска и сл. Суштина је да су Срби били најбројнији народ те прве јужнославенске државе и то је оно што је сметало банкарима. Није их радовао толики број Срба православаца, као ни територија коју они насељавају.

Зато су нас напали неколико пута и постепено разбијали српски национални корпус. Комунистички покрет је био банкарски пројекат, а у прилог томе говори и четврти конгрес Комунистичке партије управо у Дрездену новембра 1928. године. Тамо су утврђени планови који су нама Србима ставили омчу око врата. После пар године прокламована је и крилатица: „Слаба Србија – јака Југославија“.

Резултате тога смо почели да виђамо на заседањима АВНОЈ-а… прво у Бихаћу новембра 1942. године, када је Моша Пијаде, високи функционер КПЈ обелоданио начин како створити што више бескућника, који ће помоћи да се изведе социјалистичка револуција, а онда и на другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943. године када је донета декларација о подели будуће Југославије на шест република, где Вардарска Македонија добија статус републике?!

Одмах после Другог светског рата у Вардарску Македонију долазе функционери Савеза Комуниста чији је циљ био додатно вршити притисак на Србе и уцењивати, застрашивати како би се расрбили… Што је довело до тога да они узимају бугарашка презимена… На пример, Цветковић је постао Цветковски… Јовановић је постао Јованов и сл. Ово је био тихи геноцид над Вардарским Србима који је трајао деценијама.

Резултат тога је био поражавајући. Срби од аутохтоног односно државотворног народа у Вардарској Македонији постали су национална мањина, а тзв. Македонци су признати као посебна нација након 1992. године, односно распада социјалистичке Југославије. Иако је добар део тзв. Македонаца са симпатијама гледао на Републику Србију нису одустајали од тога да су засебна нација. Штавише, почело се и са присвајањем заправо крађом историје од Грка. Александар Македонски, грчки војсковођа је био „њихове“ горе лист. И споменик су му направили на сред Скопља.

Неправда, или боље речено небулоза је у томе што Александар Велики јесте рођен у Македонији, али географској области, пошто Македонија као географски појам има неколико делова: вардарски, који је након Првог балканског рата припао Краљевини Србији, затим егејски који је највећи и припао је Грчкој, а најмањи део Македоније је пирински и припао је Бугарима. У време постојања Александра Великог на Балкану Јужних Славена није било.

Македонија није туђа земља, а кости српских јунака у Битољу, Прилепу, Тетову, Удову, Брегалници… су само мали доказ те тврдње.

Данас је ситуација таква да после банкари настављају да подиривају тзв. Македонце помажући Албанце који хоће да тај део припоје тзв. Великој Албанији. Што је најгоре и успевају у томе, јер међу тзв. Македонцима има пуно корумпираних политичара који пристају на све, само да задрже власт. Њима као да грађански рат са Албанцима 2001. године није био довољна опомена шта се дешава и шта ће им се тек десити.

Бојим се да време не ради за Србе, како дунавске, моравске, тимочке, савске, дринске, зетске, врбаске, неретванске, купске, зрмањске… тако ни вардарске, јер притисци су све већи, а нас је све мање. Већем броју Срба данас је важно шта ће да једе, како да се обуче, где ће на летовање и који ће аутомобил да вози и да му певаљка игра у кафани за столом…

Цар Душан се преврће у гробу!