Прочитај ми чланакИако је прошло више од 17 година истина о "Милосрдном анђелу", током кога је на Србију изручено више од 15 тона осиромашеног уранијума и других пројектила којима су гађана хемијска и индустријска постројења, још није "испливала".
Иако је прошло више од 17 година истина о „Милосрдном анђелу“, током кога је на Србију изручено више од 15 тона осиромашеног уранијума и других пројектила којима су гађана хемијска и индустријска постројења, још није „испливала“.
Чиме су нас гађали те 1999. године и колико ћемо дуго осећати последице бомбардовања, у интервјуу открива др Мирјана Анђелковић Лукић.
„Милосрдни анђео“ односно „Црни ђаво“ како би га многи Срби назвали, од када је дошао на Балкан, унео је немир. И сада, након 17 година, још увек, како наводе стручњаци, можемо да осетимо његове последице, а што је најгоре, како кажу, вероватно ће их осећати и наша деца, унуци, прауници…
Годинама уназад највише се говорило о дејству осиромашеног уранијума из НАТО бомби на здравље становништва у Србији, али знатно мање о другим штетним ефеткима и „хемијском рату“ који је вођен на територије бивше Југославије.
Наша саговорница, стручњак за експлозиве и ауторка књиге „Дарови Милосрдног анђела“, Мирјана Анђелковић Лукић, која је као експлозивац током бомбардовања имала у увид у материјале и супстанце које је НАТО користио у својим бомбама током 1999. године, истиче заправо да се против Југославије тада водио „специфичан хемијски рат“.
„НАТО алијанса је бирала места која ће бомбардовати, то су углавном били нафтни и бензински резервоари, с течним гасом, резервоари с опасним хемијским сировинама које су служиле за прераду пластичних маса, трафостанице у којима је био пирален који спада у карциногене, мутагене и тератогене супстанце. Горео је пирален на отвореном што је у Европи незамисливо, јер су сви производи сагоревања пиралена изузетно токсични. Није сав пирален изгорео, већ се велика количина тог уљаног отрова излила и отишла у наџемне воде које је загадила, али исто тако и поџемне. Он је тежи од воде и пада на дно, при том је слабо растворљив и за сва времена остаје на дну река или у поџемним водама трујући их“, рекла је Мирјана Анђелковић Лукић.
Она упозорава да један литар тог уљног отрова загађује милијарду литара воде бесповратно.
”Дакле, гађајући потпуно свесно и с намером хемијска постројења, хемијске резервоаре, нафтна и бензинска складишта НАТО је стварао услове хемијског рата без експлицитне употребе бојних отрова”, објаснила је наша саговорница.
Да ли је НАТО испробавао ново оружје у Србији 1999?
Током агресије на нашу земљу, НАТО алијанса је примењивала различита убојна средства.
„Поред најсавременијих, они су испаљивали и застареле бомбе којима је истекао ресурс. За уништавање таквих убојних средстава потребни су посебни услови на полигонима уз посебно обучену екипу, што наравно много кошта. Уместо тога они су такве бомбе избацивали на нашу територију и није редак случај да оне уопште нису реаговале, нису експлодирале. Такве бомбе спадају у ‘рањену муницију’ и њихово уклањање из насељених места је веома скупо. Постоји веома озбиљна процедура за уклањање таквих неексплодираних пројектила, а цена уклањања иде и више од 100.000 евра. У најбољем случају, уколико нема у близини насељених места, они се уништавају на лицу места“, каже Мирјана Анђелковић Лукић.
Поред ових застарелих бомби, на Србију су упућивали и крстареће и летеће ракете са великом количином разорног експлозива у својим бојним главама.
”Тако на пример против радарска ракета ваздух-земља ‘харм’, која је задавала велике муке нашим ракеташима, има 20,5 килограма веома јаког експлозива на бази хексогена. У нападима у којима се није захтевала висока прецизност, коришћено је класично ‘тепих’ бомбардовање (по свим аеродромима РВ, Косову и Метохији, околини Новог Сада, Алексинца, Сурдулице…). Употребљене су класичне слободно-падајуће бомбе које су одбациване са висина око 12.000 метара. Током агресије, авиони Б-52 извршили су око 270 бомбардерских акција и избацили око 11.000 авио- бомби. У дејствима је учествовало и пет бомбардера Б-1Б, из базе Ферфорд”, истиче стручњак за експлозиве.
Према речима Мирјане Анђелковић Лукић, америчке снаге су током агресије на Србију први пут употребиле и стратегијски бомбардер Б-2А, у мисијама са вођеним бомбама ЈДАМ (Joint Direct Attack Munition).
”Маса експлозива у овим бомбама се креће од 100 до 350 килограма експлозива на бази тротила. Ове бомбе се могу употребити у свим метеоролошким условима, на било којој тачки земаљске кугле, са тачношћу погађања до 13 метара. Процењује се да је над територијом СРЈ употребљено око 500 комада таквих авио-бомби са овог типа бомбардера (Б-2А). Коначних и поузданих података о многим аспектима борбених дејстава по СР Југославији и употребљеним убојним средствима још дуго времена неће ни бити доступни широј јавности. Једино се поуздано зна да је продаја ових авио бомби после агресије, повећана“, додала је.
Да ли је НАТО водио хемијски рат против Србије?
Плански и смишљено су гађана постројења хемијске индустрије и складишта готових производа. Бомбардовани су објекти и хемијска постројења у: Панчеву, Новом Саду, Лучанима, Прахову, Бору, Баричу, Крушевцу, Крагујевцу, као и све фабрике наменске (војне) производње.
„Услед експлозија и пожара, у ваздух, земљиште и водотокове доспеле су огромне количине врло отровних и по здравље опасних супстанци: хлороводонична и сумпорна киселина, азотна киселина, хлор, мономер винил-хлорид, етилендихлорид, жива, пирален, амонијак итд. Гађане су, између осталих ‘Петрохемија’ и ‘Азотара’ у Панчеву, рафинерије нафте у Панчеву и Новом Саду, ‘Прва искра’ у Баричу, резервоари нафте на више локација. Све те фабрике се налазе на обалама река Саве и Дунава, тако да је, осим загађења атмосфере и земљишта дошло и до контаминације водотокова“, објашња ауторка књиге “Дарови Милосрдног анђела”.
Мирјана Анђелковић Лукић открива и да је у панчевачкој „Петрохемији“ намерно гађан резервоар са мономером винилхлоридом, једињењем које се масовно користи за израду пластичних маса (поливинилхлорида – ПВЦ) и које је врло токсично и канцерогено.
„Његовим сагоревањем у ваздуху, уз непотпуну оксидацију, осим оксида угљеника и чађи, настаје и отровна хлоро-водонична киселина, али и веома опасно једињење хлора, карбонилхлорид, COCl2 , фозген, који је бојни отров. Међусобним реаговањем ових продуката, а у мањку кисеоника и под утицајем светлости, настаје фозгеноксим, Cl2CNOH, веома отровно једињење, такође бојни отров“, објаснила је саговорница.
Панчево је током агресије неколико пута било изложено ефектима правог хемијског рата. Резултат сагоревања огромних количина нафте и нафтних деривата је било ослобађање велике количине гасова, који су трошили кисеоник за своје настајање оксидацијом, при чему су са водом из ваздуха стварали неорганске киселине од којих настају киселе кише. У великим пожарима гореле су рафинерије нафте у Панчеву и Новом Саду, као и складишта нафте и нафтних деривата. Ови енергенти садрже велики проценат горивих компонената – угљеника и водоника.
„Сагоревањем се ослобађају огромне количине гасова карактеристичне за сагоревање угљоводоника: CO, CO2, H2, H2O, HCN и велике количине чађи, елементарног угљеника, али и цикличних једињења и диоксина као производи непотпуног сагоревања који су веома отровни и канцерогени. Нафта и њени деривати немају у свом молекулу кисеоник, тако да за своју оксидацију (сагоревање) морају трошити кисеоник из околине. То значи да је становништво угрожено од гушења услед недостатка кисеоника уколико пожар траје дуго“.
Панчево је био центар наше хемијске индустрије, ту су постојали велики резероари нафте, бензина, разних хемијских сировина за производњу пластичних маса, као и велики резервоари неорганских киселина. Све супстанце у резервоарима су биле запаљиве и веома отровне, додала је Анђелковић Лукић.
„Срећа по становнике Панчева је била та што је за време трајања пожара насталих услед НАТО бомбардовања падала јака киша, те су они уз велику пожртвованост ватрогасаца благовремено угашени. У противном је могло да дође до гушења становништва услед недостатка кисеоника због његовог великог утрошка при сагоревању нафтних деривата и развоја великих пожара. Ову тактику су Американци примењивали и у џунглама Вијетнама, против трупа које су им се супростављале герилском борбом, а ефекат су назвали ‘ватрена олуја’“, истакла је Мирјана Анђелковић Лукић.
И НОВИ САД ХЕМИЈСКИ ЗАТРОВАН?
Из оштећених резервоара исцурела је велика количина нафтних деривата, који нису потпуно изгорели, тако да су се излили у реке или дифундовали у земљу.
”То се догодило у Новом Саду, где су огромне количине горива из погођених резервоара данима истицале у земљу. У једном дану је из оштећених резервоара исцурело више од 4.000 тона примарног и сировог бензина у близини водозахвата регионалног водовода. Садржај бензола у овим дериватима бензина је око један одсто, што значи да је у једном дану у земљу исцурело око 40 тона бензола, који је једна од најопаснијих хемикалија, јер је канцероген, директно пенетрира у организам путем коже и изазивач је бензенске леукемије”, истакла је саговорница.
ШТА СУ ТО „МЕКЕ БОМБЕ“?
„Меке бомбе“ су пројектили који нису експлозивни, али садрже компоненте које наносе велике штете по енергетским системима.
У току агресије НАТО-а на наше електричне системе и далеководе бацане су „меке бомбе“ – касетне бомбице БЛУ-114, које су намењене за паралисање електроенергетских постројења (трафостанице, електране и далеководи).
„Оне представљају касетне пројектиле у којима се налазе контејнери са специјалном муницијом ‘субмуниција’. Назив ‘меке бомбе’ су добиле због мале вероватноће да изазову успутне штете разарањем. Касетна авио-бомба садржи 202 комада малих авио бомби (касетица са калемима проводљивих влакана) БЛУ-114/В, појединачне масе од један килограм“, објашњава наша саговорница.
Она истиче да је та бомба произведена 1994. године, а уврштена у наоружање САД крајем деведесетих година.
ТЕСТ IN VIVO
Бомба БЛУ-114 је први пут испитана у реалним условима на нашој територији 2. маја 1999. године!
„При паду на високонапонске водове електроенергетског система калемови испадају из касета, размотавају се и образују џиновске, суперпроводљиве ‘паучине’, које прекривају струјне водове и изазивају кратке спојеве уз огромна, муњама слична електрична пражњења. Кратак спој је праћен испаравањем влакана, јонизацијом ваздуха и формирањем интензивног тока струје између жица далековода, тј. појавом електричних лукова, са пратећим манифестацијама: температура изнад 4000оС и снажним блесковима беличасте светлости. На тај начин не долази само до распада електроенергетског система, него висока температура може изазвати пожаре и експлозије“, објашњава наша саговорница.
Она истиче да код великих пражњења на далеководима долази и до развијања ударних таласа услед електричних експлозија и екстремно високих температура.
Приликом ослобађања из касета влакна образују мрежу која покрива површину од неколико хектара.
ШТА СЕ ДЕСИЛО РАДНИЦИМА ЕПС-а?
Годину дана после бомбардовања, и отприлике толико од када су радници ЕПС-а чистили далеководе на које су бачене касетне бомбе – 36 младића који су на томе радили су умрли, тврди наша саговорница.
„Као инжењер заиста не могу да кажем шта је био узрок смрти ових младића који су били непосредно изложени електропроводљивим влакнима, али мислим да је здравствени аспект ових нити занемарен и да би требало, поред осталих штетних утицаја НАТО агресије размотрити и њихово деловање на здравље људи и посветити им дужну пажњу”, навод Мирјана Анђелковић Лукић.
Она објашњава да се електропроводљива влакна која су бацана на наше енергетске системе састоје од силицијумдиоксида, (стакла) и металног алуминијума којим су та влакна пресвучена. Дебљина појединачних влакана је 6 до 7 μм. У снопу има око 30 упредених влакана.
Мирјана Анђелковић Лукић истиче да постоји опасност од непосредног удисања ових веома танких нити, које се таложе у плућима и могу деловати токсично, јер је метал алуминијум отрован.
Ова електропроводљива влакна су се механички уклањала са електромреже Србије.
Како би се што пре оспособили далеководи и електрични системи после разбацивања електропроводљивих влакана, чишћење се вршило механички, примитивно, метлама, као што су радили младићи из ЕПС-а.
ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА ЖРТВА СПЕЦИЈАЛНОГ ХЕМИЈСКОГ РАТА?
Када се узму у обзир све бомбе које су пале на територију Србије, али и мете које је НАТО гађао, наша саговорница закључује да је агресија НАТО пакта на СРЈ имала све ефекте хемијског рата који су изазивани намерним гађањима хемијских постројења, резервоара и складишта нафте, бензина и течног гаса, хемијских складишта са отровним сировинама за органску и неорганску производњу, гађањем и паљењем пираленских трансформатора доведени су у питање здравље људи и ватрогасаца који су били изложени тим пожарима.
– Очигледно је да је минули рат имао више циљева, за агресора једнаких по важности, али је за нас најстравичнији онај који се односи на угрожавање живота и здравља читавог једног народа на овим просторима. Бомбардовање СРЈ, дивљачко, сурово и нехумано, проузроковало је велике патње и погибељ народа, рушење и уништавање материјалних и културних добара и произвело једну од највећих еколошких катастрофа двадесетог века на просторима Европе, чије ће последице осећати и будуће генерације, закључила је наша саговорница.
