Прочитај ми чланакМоже да се каже да није битно оно што се дешавало пре више од пет стотина година, те да је битно само оно што је сада. Свакако је и то тачно. Aли је, такође, тачно и да Aлбанци фалсификују историју, јер схватају да је историјско право једнако важно као и фактично стање. Према томе, не може се рећи да је садашњост битнија од прошлости. Садашњост проистиче из прошлости, али и упућује на будућност.
Према последњем попису становништа на територији покрајине Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,700.000 становника. Овај број углавном обухвата Aлбанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу Покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао. Овај број, углавном Албанаца, највероватније је под великим знаком питања.
Фото: Србин.инфо/НеЗла
Овако изразито велика албанска већина је садашње фактичко стање и оно заједно са њиховом илирском хипотезом о албанском пореклу, представља темељ права које тај народ полаже над простором Косова и Метохије. Разуме се да та хипотеза има и свој шири контекст. Међутим, подаци турских пописа земље Бранковића из 1455. као и пописа Призренског санџака из 1571.године дају сасвим другу етничку и конфесионалну слику тог простора, а да и не помињемо податке познате Дечанске хрисовуље из 1330.године. Овом приликом ћемо се углавном задржати на турском општем катастарском попису из 1455.године.
Албанци су постепено постајали већинско становништво не само биолошком експанзијом и демографском експлозијом већ и терором, прогоном и суровим насиљем над Србима. По томе су карактеристични друга половина 17, затим 18. и 19. век. Насиље и прогон су настављени и у 20.веку чему су доприносиле и власти бивше СФРЈ и СР Србије. Посебно је карактеристични крај 17. и почетак 18.века када је дошло до егзодуса српског православног становништва у току Бечког рата и Велике сеобе Срба 1690.године. Турско-османске власти су подржавале исламизиране Албанце који су у тих преко пет векова њихове владавине систематично спроводили терор, насиље и убиства Срба како би их натерали на исељавање или на албанизирање.
Салих Селимовић
Зато је веома важно да српско историјско право на Косово и Метохију најтачније бране управо турско-османски документи, тј.турски пописи који су вршени често и педантно.
Они децидирано јасно доказује да су Aлбанци новопридошлице на тoj териториј. Ти документи апсолутно побијају омиљену илирску хипотезу о пореклу и вишемиленијумској аутохтоности Албанаца не само на овом већ и на целом Bалканском простору.
После дефинитивног консолидовања турске власти у Старој Рашкој 1455.године извршен је општи катастарски или порески попис територије којом је некада господарио Вук Бранковић. Приближно је то била територија садашње покрајине Косово и Метохија. Тај попис је показао сасвим другачију етничку и конфесионалну слику ове покрајине од ове садашње.
Турски пописивачи су записали да на том простору постоји 480 насеља у којима живи 13.696 одраслих мушкараца, 12.985 кућа, и још 14.087 носиоца домаћинстава, јер је тада пописано и 480 удовица. Имало је одраслих мушкарца који нису имали своје куће, па су пописани као сиромаси. У неким кућама је пописано више домаћинстава.
Према овом првом турском попису подручја Косова и Метохије пописано је око 13.000 српских кућа којих је било у свих 480 насеља. Осим српских било и 75 влашких кућа, затим 46 албанских, 17 бугарских итд. Међу именима и презименима је 95,88 % су била словенског, а у нашем случају српског порекла, затим 1,90% романског, 1,56% неутврђеног и 0,26% албанског порекла.
Потпуно се јасно види из представљених података да је пре 563 године на садашњем Косову и Метохији имало само 46 албанских домаћинстава која су била разбацвана у 23 насеља. Није постојало ниједно чисто албанско село.
У том попису из 1455.године најчешћа имена уживаоца баштина су била Богдан, Брајо, Брајан, Радица, Никола, Радослав, Степан. Од женских имена највише су поменута Владислава, Влкосава (Вукосава), Јелена, Пливера, Радислава, Станислава, Стојислава итд.
За време тог пописа није записан ниједан топоним албанског порекла. И данас Албанци на Косову и Метохији користе словенско-српске топониме. Чак и своју самопроглашену државу Албанци називају Косово што на албанском језику незначи ништа. То је српска реч која потиче од имена птице кос. И име Приштине је српски топоним.
У познатој Дечанској хрисовуљи из 1330.године постоји детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој Северној Албанији. Та подручја су тада била метох чувеног манастира Високи Дечани. У тој хрисовуљи је пописано 89 села од којих су само три била албанска. Од 4.832 пописане куће само су 44 биле албанске или 1,8%. У тој хрисовуљи најчешћа имена су била Богдан, Богоје, Дорослав, Милован, Милош, Прибоје, Рајко, итд.
ГЕНЕРАЛ КОВАЧ: Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији председника Србије и прозападним невладиним организацијама https://t.co/AA2Jr8blCl
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 7, 2018
На крају овог кратког прегледа тако важних података, треба рећи да службени назив тог турског документа гласи „Дефтер за Вукову област“. Величина те пописне књиге је 30 x 12 центиметара. Књига је у кожном повезу и чини једну целину без икаквих интервенција. Има 480 страница у 240 фолија. Писана је на белом папиру са црним мастилом.
Треба још рећи да је за организацију и исправност таквих пописа био строго одговоран кадија као представник судско-управне власти на подручју (кадилуку) које је било под његовом ингеренцијом.
