Прочитај ми чланак
Писмо се било које у било ком језику може решити само придавањем дотичном писму апсолутног суверенитета, без икакве алтернативе.
Није, ваљда да се, наши драги саговорници, овде и ми не разумемо! Онај ко зна истину ко решава норму српског језика, и ко је лингвиста, тај зна да постоји само један једини могући,примењив и одржив трајно, начин да се реши питање писма у Срба, тај зна, као на длану, да за то решење питања писма не постоје сто начина или не збнам колико већ. Не постоје ни два начина. Постоји само један једини могући и лако спроводљив начин у решењу тог проблема који данас у целом свету постоји као нерешено питање писма само у Срба и у њиховом језику.
Постоји, дакле, само један начин, а то је нормирати и српски језик као све језике на свету белом. Формула је само једна: применити у Правопису и језичкој струци принцип који је стопостотан у светској пракси, а он гласи: за један језик и један народ у његовом језику – само једно писмо. То значи убедити српску језичку науку и струку да реши питање језичке норме у вези с писмом као што то раде сви до једнога други лингвисти у свету.
А то значи да не може да остане језичка норма само код Срба изнад праксе у целом свету у двоазбучју. То значи још да мора у правопису и српског језика да буде решено питање писма као у грчком језику, енглеском, француском, шпанском, „хрватском језику“ и било ком другом језику на свету. Српски језик мора, ако хоћемо да сачувамо српско писмо као један од највећих, најмоћнијих, најсигурнијих за идентитет Срба националних симбола, да у језичку норму врати као што је било пре Новосадског договора из 1954. године један језик српски и у њему једно писмо за све Србе у том језику и оне који га као страни језик уче – једно писмо (српско, ћириличко, наравно).
То треба да научи и да зна сваки ученик петог разтеда. А проблем је у томе што то, сада знају и(ли) хоће да знају само лингвиста без високе титуле (др) Драгољуб Збиљић и дипл. инж. Немања Видић и нико други не зна или се прави да не зна (сви други лингвисти). И ту је једини разлог који се испречио између нас двојице, с једне стране, и свих лаика и других лингвиста који крију народу да не постоји никакво друго решење које би могло да врати већ замењену у 90 одсто ћирилицу међу Србима. Не може никада више бити спасена ћирилица на досадашњи начин спасавања, тј. ако се не врати раније решење питања писма по европској и светској формули у пракси по принципу један језик – једно писмо.
Начин решења је тај – једино враћање ранијег правила од пре 60 година да се и српски језик (као сваки други језик, па као и по правопису код Хрвата данас) пише само једним писмом за све Србе – српском ћирилицом. Нема никаквог могућег другог решења питања писма у Срба, јер друго и друкчије решење питања српског писма води неизбежно у смрт ћирилице и одузимање латиницом најмање половину српског идентитета, ако не и много више.
Другим речима, то значи ништа друго него да то што тачно пише у Члану 10. Устава Србије (али не читањем одредбе „између редова“, него од речи до речи како тачно у Уставу пише) пређе у српску лингвистику о српском језику. Никаква ту не треба мудрост друкчија јер ништа не доноси ћирилици у спасу, да се то зна. То зна свако ко је икада, али озбиљно, чуо за лингвистику као науку о језику и писму. Ко то не зна, а хоће да се спасе српска азбука, то би морао да научи ако већ није научио.
Прича с успешним резултатом за ћирилицу може да се врти само око тога хоће ли или неће српски лингвисти такву (по општој светској пракси) одлуку да донесу или можемо ли Немања и моја маленкост лингвистичка, да их убедимо да се не играју решењем питања писма као мала деца у игри „жмурке“ па кад отворимо очи, видимо у стварности само хрватску латиницу свуда и у Србији) донесу, усвоје и примене светску језичку норму и за српски језик. Они то још неће, и зато нема српског писма. Власт неће да их „притисне“, не сме да „удари“ на науку као раније комунисти, и сва наша борба за ћирилицу не може да има никакав други смисао ни циљ до да српски лингвисти не измишљају „топлу воду“, него поново сада реше питање писма Срба као што је то учињено у целом свету.
Нигде се у свету, осим за Србе, нико не пита да ли свој језик да пише својим и(ли) туђим писмом јер су Срби једини доведени до таквог „знања“ да „знања“ да не знају које је њихово писмо. Сви други народи на целом свету немају никакву недоумицу у томе. Сви пишу свој језик својим (једним) писмом и не деле се по писму. Сви су други народи јединствени у томе, немају два писма у пракси. И никаква ту друга филозофија и језичка и било која друга наука и струка нема шта да измишљају друкчије од тога. Једино је код нас „измишљено друкчије, и зато једини ми у 20. и још у овом 21. веку натенане, али убрзано, губимо све више своје писмо. Друго објашњење и решење не постоје. Постоје у пракси, али ништа не доносе боље нити ишта вреде. Ни пет гроша!
Ако се на то не убеде и не приволе и српски лингвисти, никаква друга прича о стању у коме је ћирилица не помаже. То значи да Зекина (Поповићева) прича са све сликама овде или било где) о томе какво је очигледно стање (то не види данас само сироти слепац), а без Вашег допуштења да се ово што Вам овде сада у најкраћем предочавах не вреди, тј. све друкчије објашњавање од овог то је само вредно по ономе „збор‘те уста тек да нисте пуста“, тј. губимо време узалудно и јефтино, за џабе, а на основу било какве друге приче и праксе у решењу питања писма и за Србе и српски народ нема вајде по крајњи резултат као што нема вајде од лањског снега.
Народ је раније у школовању и на све друге начине образовања (не, наравно, никако случајно, случај не постоји као што, ваљда сви знамо) смишљеним поступцима и причом, непостојећом у осталом делу света, о српском лажном „богатству двоазбучја“ само за Србе доведен до тога да мисли да је „и хрватско писмо (опште)српско писмо“. Намера и прокламован циљ је био да се на такав начин „омили“ Србима и хрватска латиница да би се она узела као замена српској ћирилици.
И то је разним врстама лажи, обмана и лажним образовањем фаворизована сасвим циљно, смишљено да би довела у Србију, после таквих поступака најпре у окупацијама, а сада у миру спровела преко власти и лингвиста циљну меру – замену српске ћирилице хрватском латиницом. Зар не видите сада је то тако спроведено у пракси само код Срба у бившој Југославији и да се то стање и начин рада задржавају и данас у Србији.
Дакле, други, друкчији пут да се оживи, да се врати поново српска ћирилица међу Србе не постоји као ни промил наде за Србе и њихово писмо ни минималан да се ћирилица врати, осим да се она у Правопису српског језика и језичкој струци поново прогласи и уведе правило, као што је некада, пре 1954. године, било – да српски језик опет буде – једноазбучан, то јест да и Срби свој језик увек и свуда пишу само – ћирилицом! Свако остајање Срба на решењу питања у двоазбучју (српска ћирилица и хрватска латиница за Србе) у таквом (двоазбучном) решењу никада више нећемо имати своје писмо у јавности више од десетак процената. А готово је сигурно да ће ћирилице, што време дуже протиче, српск ћирилице бити све мање код Срба.
(Србин.инфо – Драгољуб Збиљић)
