Прочитај ми чланак
Преносимо преведен текст Нила Кларка објављен у британском издању листа “Гардијан” дан након убиства Зорана Ђинђића. Текст носи наслов “Београдски квислинг” и до сада није цитиран у домаћим медијима.
У овом тексту аутор износи чињенице о неуспелим реформама владе Зорана Ђинђића које је демократска власт у Србији покушала да сакрије креирајући култ личности покојног премијера.
Пише: Нил Кларк, 14. март 2003. Гардиан (Лондон)
Почасти Зорану Ђинђићу, убијеном српском премијеру, пљуште као киша. Први је почео председник Буш, хвалећи његово “снажно вођство”, док је портпарол канадске владе величао “весника демократије”, а Тони Блер говорио о енергији коју је Ђинђић посветио “реформисању Србије”.
У читуљама западних листова Ђинђић је скоро увек слављен као бивши студент-агитатор, који је храбро повео народни устанак против окрутног диктатора и покушао да уведе своју земљу у нову демократску еру. Али изван ЦНН-ове верзије светске историје, каријера Зорана Ђинђића изгледа прилично другачије.
Они који се ограђују од доктрине промене режима требало би да се сете да Ирак није прва земља у којој су америчка и друге западне владе покушале организовати уклањање владе која није одговарала њиховим стратешким интересима. Пре три године, на реду је била Милошевићева Југославија.
У својој недавној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како су Сједињене Државе натрпале 70 милиона долара у кофере српске опозиције у њеном напору да збаци југословенског лидера 2000. године.
По наређењу државног секретара Мадлен Олбрајт, тајна америчка канцеларија за југословенске послове била је припремљена да потпомогне организовање устанка који би збрисао аутократског Милошевића са власти.
Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије успелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.
Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле “реформистичку” владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурно своје вашингтонске спонзоре није изневерио!
Први приоритет је био увођење програма “економских реформи” – што је израз новог светског поретка за распродају државне имовине у бесцење мултинационалним компанијама. Преко 700 000 југословенских предузећа остало је у друштвеном власништву и углавном је било контролисано од стране радничких одбора, са свега 5% капитала у приватном власништву.
Компаније су могле бити продате ако је мање од 60% капитала припадало радницима. Ђинђић је брзо променио законе и распродаја је могла да почне.
После две године у којима је хиљаде друштвених предузећа било продато, (многа компанијама које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.), прошломесечни извештај Светске банке је обиловао похвалама Ђинђићевој влади и њеном “ангажовању интернационалних банака у процесу приватизације”.
Али Ђинђићу није било наређено да прода само државну имовину. Милошевић је такође морао да оде, за обећану награду од сто милиона долара, чак ако је то значило и његово киднаповање у супротности са југословенским законима и слање авионом РАФ-а на амерички финансирано режирано суђење у Хаг.
Кад је продао имовину своје земље, њеног бившег председника и своје политичке ривале, шта је јеш остало да се прода? Једино још сама држава. И јануара ове године Ђинђић је управо то и урадио. Упркос супростављању већине њених грађана, “весник демократије” следио је захтеве “међународне заједнице” и после 74 године име Југославије нестало је са политичке мапе. Стратешки циљ њене замене серијом слабих, подељених протектората коначно је био постигнут.
Понекад, ипак, и најбоље изведени планови крену наопако. Упркос западним хвалоспевима, мало ће Срба оплакивати Ђинђића. За велику већину Срба, Ђинђић ће остати запамћен као квислинг који се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње,свега неколико година раније.
Ђинђићеве толико хваљене реформе подигле су цене комуналних услуга небу под облаке, незапосленост је оштро скочила на 30%, и скоро две трећине Срба сада живи испод линије сиромаштва.
Још није јасно ко је испалио хице који су убили Зорана Ђинђића. Вероватноћа је да је то била операција подземља, његове везе са организованим криминалом коначно су га сустигле. Али, ма како то сурово звучало, има много људи у Србији који би радо повукли обарач. У својој недавној посети Београду, био сам погођен не само разином економске неправде, него и мржњом скоро свакога кога сам срео према премијеру, чија је популарност у народу пала испод 10%
Лекција из Србије за данашње серијске мењаче режима је једноставна. Можете покушати да подјармите људе санкцијама, разарањем и бомбама. Можете, ако желите, да збаците владе које вам се не допадају, можете окушавати да наметнете своју вољу постављањем Хамида Карзаија, генерала Томија Френкса или Зорана Ђинђића да глуме империјалне конзуле.
Али не замишљајте да можете натерати понижени народ да их поштује.
Текст је преведен са овог линка http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment
(Дневне.рс /Глас дијаспоре, Србин.инфо)
