Прочитај ми чланак
Независно Косово, Република Војводина, Независни Санџак, тзв. „Црногорска нација“ – ове екстремистичке идеје настале су под окриљен КПЈ. Catena mundi открива како су комунисти разбили државу српског народа.
/…/ Док је КПЈ веровала да је Југославија „једна национална држава“ и стајала „на бранику идеје националног јединства и свију националности у земљи“, никоме није сметала ни мала ни велика Србија нити је постављао питање које су то земље српске а које несрпске. Када се почев од 1924, по налогу Коминтерне, КПЈ почела да бори за укидање „великосрпске хегемоније“, започело је тугаљиво утврђивање које су то земље несрпске (словеначке, хрватске, албанске итд.), а које једино могу бити српске. Тиме су на посредан начин утврђене и границе неке будуће, авнојевске или брионске Србије.
Већ 1924. године КПЈ је оспорила припадност Војводине Србији када је закључила да су империјалистички уговори о миру „подвргли угњетавању српске буржоазије компактне масе Мађара, Немаца и Румуна у Војводини“. А како је утврђена и дужност Партије да помаже покрете угњетених нација у циљу образовања независних држава и „ради ослобођења Албанаца“, прећутно је оспорено право Србије на крајеве насељене Албанцима.
На сличан начин поступио је и Трећи конгрес КПЈ који је одржан у Бечу јуна 1926. године. У резолуцији овог конгреса о националном питању као несрпске области помињу се не само Словенија, Хрватска и Македонија већ и Црна Гора и Војводина, чиме је оспорена ваљаност одлука Велике народне скупштине Војводине и Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори о присаједињењу Србији. Како се уз то помиње образовање националних покрета у овим двема покрајинама, очигледно је да се већ онда имала на уму потреба образовања нових нација и независних држава на тлу „версајске Југославије“.
Најрадикалније свођење Србије на „праву“ меру извршено је октобра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену.
За Црну Гору је тада речено да је „помоћу“ француског и енглеског империјализма лишена своје државне самосталности и присаједињена држави СХС“, те да је због тога под туђинском влашћу, тј. под „дивљачким окупаторским режимом“ великосрпске буржоазије. Сличном окупаторском режиму биле су, по мишљењу ондашњих југословенских комуниста, подвргнуте друге области и народи у границама „версајске Југославије“. То су била „знатна албанска, бугарска и мађарска подручја“ која су данас у границама СР Србије и СР Македоније. Реч је о „мађарској територији у Северној Војводини анектираној Југославији Тријанонским уговором о миру“, „анексији албанских крајева у запоседнутој Македонији и на Косову“ и „анексији старе бугарске територије (Цариброд и Босиљград)“. /…/
Мање-више исти став према територијалном интегритету српског народа имала је Четврта земаљска конференција КПЈ која је одржана у Љубљани децембра 1934. За њу је „стварање версајске Југославије“ била „окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа“, из чега је произишао захтев за „прогон српских окупатора, српских трупа и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. Неокупирани, тј. српски део „версајске Југославије“ била је територија данашње „уже Србије“.
Године 1935, због растуће фашистичке опасности и промене спољнополитичког интереса прве земље социјализма, југословенски комунисти су напустили борбу за разбијање „версајске Југославије“ и почели да се залажу за њено очување, унутрашње преуређење и федерализовање. Али при том нису изменили, што се често заборавља, свој суд о Србима као хегемонистичком народу и своје дотадашње настојање да се, ради слободе и добробити других народа, Србија сведе на „праву“ меру према познатој пароли: „мала и слаба Србија — јака Југославија“. Тако се у одлуци Политбироа ЦК КПЈ о задацима КПЈ после VII конгреса Комунистичке интернационале, која је донета 21. августа 1935. године у Москви, захтева сазивање не само словеначке, македонске, црногорске и босанске народне скупштине већ и војвођанске народне скупштине, чиме је и Војводина издвојена из састава неке будуће Србије./…/
Најтеже је наравно разумети став ондашњег руководства КПЈ према ослободилачким ратовима које је мала Србија водила од 1912. до 1918. године. Оно је чак и у ослобођењу Косова и Метохије од турског јарма видело запоседање туђе територије. А да и не говоримо о презирању и кривом приказивању српске борбе и победе у првом светском рату без које стварање Југославије уопште не би било могућно.
И што је најгоре, ово непријатељство према ослободилачкој борби српског народа није било последица некритичког прихватања некаквог марксистичког или бољшевичког суда о овој борби већ плод много трајнијих и дубљих неспоразума, раскола и мржњи. Родоначелник комунизма
Треће интернационале, Владимир Илич Лењин, својеврсно је изрекао веома повољан суд о ослободилачкој борби српског народа. По његовим речима: „Национални елемент у садашњем рату представља само рат Србије против Аустрије… Само у Србији и међу Србима постоји дугогодишњи национални ослободилачки покрет који обухвата милионе ’народних маса’, чији је ’наставак’ рат Србије против Аустрије. Да је тај рат изолован, тј. да није повезан с општеевропским ратом, са себичним и пљачкашким циљевима Енглеске, Русије и др. онда би сви социјалисти били обавезни да желе успех српској буржоазији — то је једини правилни и апсолутно нужни закључак из националног момента у садашњем рату.“ /…/
Најдалекосежније и најрадикалније одлуке о југословенском националном питању донео је Четврти конгрес КПЈ, који је одржан у Дрездену октобра 1928. године. Овај конгрес донео је одлуку o стварању независних држава Хрватске, Словеније, Македоније („независне и уједињене“), „независне и уједињене Албаније“ (мисли се на присаједињење Косова и Метохије Албанији) и о отцепљењу северне Војводине насељене Мађарима и њеном присаједињењу Мађарској.
Српским комунистима је једино наложено да другим народима и националним мањинама (Албанцима, Мађарима, Бугарима и др.) признају „право на отцепљење и… оружани устанак“ и да им у спровођењу тог наума „указују систематску помоћ“. Ништа им, међутим, у овим одлукама није речено о држави српског народа. Коминтерну и ондашње руководство КПЈ то једноставно није занимало./…/
Последњи велики скуп југословенских комуниста на којем је утврђена национална политика КПЈ са којом се ушло у рат била је Пета земаљска конференција. У резолуцији ове конференције, која је одржана октобра 1940, не помињу се изричито федералне јединице које би требало да творе југословенску федерацију. Али се, као по себи разумљиви саставни делови Југославије, наводе поједине покрајине. То су Хрватска, Словенија, Србија, Македонија, Црна Гора, Метохија и Косово и Војводина. И на овом партијском скупу Србија је сведена на „ужу Србију“./…/
Држава српског народа сводила се на територију данашње „уже Србије“ и приликом утврђивања подручја партијских организација. Рад покрајинских комитета успостављен је у оквирима покрајинске организације која је развијала делатност на својој територији (Метохија и Косово, Војводина, Црна Гора, Босна и Херцеговина) чиме је покрајинска организација КПЈ за Србију сведена на територију данашње „уже Србије“. То показују и оснивања националне комунистичке партије Хрватске и Словеније, што речито говори о трајно присутним предрасудама не само према српској буржоазији већ и према српском пролетаријату, па и целом српском народу./…/
Коначно, поред војвођанске покрајинске и косовско-метохијске организације, из састава покрајинске организације Србије издвојен је Новопазарски Санџак и припојен црногорској партијској организацији, о чему сведочи Титово казивање децембра 1940. да је „Покрајинска конференција Партије за Црну Гору, Метохију, Косово, Санџак и Боку Которску показала… да је то једна од најјачих организација КПЈ“. Тиме је покрајинска организација КПЈ за Србију практично сведена на подручје прекумановске Србије.
Овакво утврђивање подручја покрајинских партијских организација не би, наравно, изазивало велико подозрење да није касније било узор за одређење граница појединих федералних јединица. Чак би се могло рећи, /…/ да се тзв. авнојевско федерализовање Југославије и разграничење федералних јединица, које је извршено током рата, углавном поклапало са територијалним разграничењем подручних организација КПЈ са којим је ова Партија ушла у рат. Невоља је, међутим, у томе што су за Словенију и Хрватску створене националне комунистичке партије, уз намеру да се то учини и за Македонију, док су за преостали део Југославије предвиђене покрајинске партијске организације које нису биле устројене према начелу националне хомогености, У првом случају настојало се да се изврши етничко разграничење, док се у другом случају то једноставно није хтело, иако се морало знати да ће тиме поједини народи, а пре свега српски народ, бити доведени у неравноправан положај у односу на друге народе — словеначки, хрватски и македонски. /…/
На жалост, КПЈ између два рата никада није хтела да српско национално питање постави на исти начин на који је поставила словеначко, хрватско или македонско национално питање. Зато се и могло догодити да покрајинска организација КПЈ за Србију уђе у рат са подручјем које је обухватало само тзв. прекумановску Србију (уз додатак Царибродског и Босиљградског среза), дакле Србију без Војводине, без Косова и Метохије и без већег дела Санџака. А то је заправо био и пресудан разлог који је највише руководство КПЈ за време рата навео да тзв. авнојевску Србију сведе на прекумановску Србију уз додатак два негдашња бугарска среза. Авнојевска Србија била је, дакле, чак мања од данашње „уже Србије“.
/…/ Тек по окончању рата авнојевској Србији припојен је већи део Санџака, а Војводина и Косово и Метохија су одлуком својих самоконституисаних органа ушли у састав СР Србије, што наводи на помисао да су могли ући и у састав неке друге републике или државе. /…/ Изгледа да је чак и таква Србија, са две покрајине које је само она имала, изазивала велико неспокојство међу прекаљеним кадровима старога коминтерновског кова. Зато су приликом доношења Устава из 1974, који је поглавито писан на Брионима, и потоњег Устава СР Србије, највећу пажњу посветили потпуном изједначавању покрајина са републикама, чиме је брионска Србија највећма сведена на „ужу Србију“. Тако је једна стара коминтерновска замисао о свођењу Србије на „праву“ меру још једном практично остварена.
Аутор: Коста Чавошки
