Прочитај ми чланакНеколико пута у животу је Мирко Тепавац био на ивици смрти, али судбина је удесила да умре у дубокој старости.
Мирку Тепавцу је конспиративно име гласило “Бели“
Комуниста од ране младости (са 16 година полиција га је тукла због његових уверења), робијаш усташких затвора у којима је преживљавао голготу, неустрашиви партизански борац и на крају високи функционер који није пристао на компромис и на понижење.
А приредили су му га управо партијски другови у намери да га дисквалификују када је почетком 50-их проговорио о репресивној политици Удбе у Војводини. Партијска машинерија је покушала да од хероја, кога су усташе два пута изводили на стрељање а он одбијао да ода другове, направи издајника.
Блистава каријера
Мирко Тепавац је рођен 1922. у Земуну, пре одласка у партизане хапсиле су га усташе, после рата био је члан Главног одбора ССРН Србије, члана ЦК КП Србије, директор Радио Београда, амбасадор ФНРЈ у НР Мађарској, директор и главни уредник „Политике“ и члан ЦК СК Србије, председник Покрајинског комитета СК Војводине и министар иностраних послова Југославије од 1969. до 1972.
“Везују ми руке лисицама. Везују и ноге. Онда између везаних руку и ногу протуре гвоздену шипку, па на метар један од другог приближе два писаћа стола, тако да непокретно тело виси између њих. Кад ме Францетић умори од ударања по прстима и табанима, онда, за промену, понови вешање са лицем и стомаком надоле… Табани и прсти су у том положају непомични, и кад се у прекидима охладе, избезумљујуће су болни на поновне ударце. Тако до бесвести”, оставиће сведочанство о тим усташким мучењима у књизи аутобиографских записа “Мој Други светски рат и мир”, али ће га покушај дифамације од својих – који су покушали довести у питање његово држање у усташком затвору – заболети жешће од усташких батина:
“Кад човек чудом остане жив, некада зажали што није на време умро. А тада нисам – као десет година раније пред непријатељским иследницима – могао да кажем: ‘Нећу да одговарам на ваша питања’, јер преда мном овог пута нису били моји крвници, него моји ратни другови.”
О храбром држању Мирка Тепавца у усташком казамату сведочила је и службеница усташког преког суда Зденка Вагнес када су је 1952. саслушавали агенти УДБ-е.
„Чула сам да се Тепавац Мирко на истрагама држао одлучно и да је био дрзак према референтима који су га саслушавали… Францетић Никола такође ми је причао једном згодом да му је Тепавац Мирко приликом саслушања пљунуо у лице и да се са људима који су га физички злостављали приликом саслушања упуштао у борбу и враћао им ударце…
Причао ми је Јуратовић, да је Тепавац био два пута вођен на стријељање, само да би од њега изнудили признање, али да је он упорно шутио“, наведено је у сведочењу Зденке Вагнес.
Свеједно, “Бели”, како му је било конспиративно име, прошао је и партијског топлог зеца, неукаљан и усправан, а такав ће остати кад је дошло до пада српских “либерала” – својевољно ће напустити место државног секретара за спољне послове, пошто је два пута Титу подносио оставку и биће искључен из партије.
Био је лојалан Титу, “али за разлику од других, није се устручавао да му у лице каже не само да другачије мисли, него и да не пристаје да му покорно служи како би остао у служби”, записаће новинар Александар Ненадовић у књизи о Мирку Тепавцу.
Остао је на ветрометини са свргнутом струјом српских либерала, под паском тајне полиције и на политичком нишану, али уверења није дао па ће средином деведесетих две године бити председник Европског покрета у Србији као доследни противник националистичког бестијања које је у форми вулгарног антикомунизма растурило земљу за коју је крварио по босанским планинама са пушкомитраљезом на леђима.
(Блиц)
