Прочитај ми чланак
У сваком солитеру наћићете по једног амбициозног народног посланика, Радована, надахнутог родољупца, Бору Шнајдера, покондирену тикву или Илију Чворовића
Тема филма „Смрт човека на Балкану” није менталитет нити он уопште може да буде тема уметничког дела, сматра сценариста и редитељ Мирослав Момчиловић, пред сутрашњу београдску премијеру филма која ће бити одржана у „Сава” центру од 20.30 сати.
Момчиловић је и продуцент филма, по трећи пут, после филмова „Седам и по” и „Чекај ме ја сигурно нећу доћи”. Нови пројекат реализовао је за само 15.000 евра, али, како наглашава, то није продукционо мали него велики филм, зато што су се окупили врхунски глумци (Емир Хаџихафизбеговић, Наташа Нинковић, Радослав Миленковић, Љубомир Бандовић, Бранислав Трифуновић, Анита Манчић, Милица Михајловић), који су играли без хонорара.
Иначе, филм је сниман у једној соби и, наизглед, у једном кадру.
Шта сте све закључили током скенирања нашег друштва, сада и овде, за потребе филма „Смрт човека на Балкану”?
Ово је прича о томе шта се дешава у кући покојника сат и по после његове смрти. Актери су људи од крви и меса, карактери а не типови, нити типични представници менталитета јер такви људи заправо и не постоје. Нема типичног оца, мајке, љубавника, силеџије, полицајца, генија па тако нема ни типичног комшије, нити Србина.
Што се друштва тиче ствари су сложеније. Пре две године мом пријатељу је преминуо отац и десило се да је погребник стигао у стан пре Хитне помоћи.Како? Ако претпоставимо да погребник није видовит закључујемо да су Хитна помоћ и погребне службе у дослуху. Тужно и ружно.
Како са наизглед локалном причом филма комуницира свет?
Прича је само наизглед локална. На фестивалу у Анталији, један Турчин ми је пришао и питао да ли сам живео у Турској, да ли сам ову причу „украо” оданде, јер се тамо људи на исти начин понашају после нечије смрти. У Карловим Варима и Хамбургу, публика је најбоље реаговала на местима где глумци испијају ракије „за покој душе”. Било им је чудно што се пиће просипа на под, а једнаНемица ме је чак питала да ли смо ми толико богато друштво кад просипамо ракију. Мој одговор је био„где се има ту се и просипа”. Изгледа да је то са постсмртним активностима свуда мање-више исто. Где је туга ту је и алкохол, где је алкохол ту је и песма…
Ваш филм је ослоњен на класике црне комедије Нушића, Стерије Поповића… Како би они писали о Србији данас?
Вероватно на сличан начин на који су то чинили или још увек чине савремени класици: Поповић, Симовић, Ковачевић. Талентом и маштом они су поставили координатни систем у оквиру којег непогрешиво препознајемо себе и људе из окружења. У сваком солитеру наћићете по једног амбициозног народног посланика, Радована, надахнутог родољупца, Бору Шнајдера, покондирену тикву или Илију Чворовића. То је део традиције и културне баштине на који сам веома поносан. То је жанр у којем смо најдаље добацили. Иде нам од руке, као Бразилцима фудбал.
Зашто је црна комедија толико одомаћена међу Србима? Зашто волимо да се смејемо себи у лице и својим глупостима?
То није случајно. Трагикомедија као жанр своје корене вуче са Балканског полуострва. Ми то нисмо прихватили,то је део нашег бића. На то можемо да будемо поносни, што не значи да не треба да се стидимо глупости и недела које смо направили. Поштујем људе који знају да се постиде и нашале на сопствени рачун. Баш као што презирем оне који се смеју сопственим вицевима и туђој муци.
Је линајтеже насмејати се својој муци?
Јесте. Али то је у исто време потврда снаге и величине. Само су слабићи вечито увређени, ускраћени и пакосни. Насмејати се себи је величанствен тријумф смисла над бесмислом, духа над егом, живота над заборавом.
Је ли „Смрт човека на Балкану” заиста филм из једног кадра? Шта су билепредности а шта недостаци такве редитељске одлуке?
Није, има неколико резова али нека их гледаоци сами пронађу. Мене је као аутора занимало шта све може да се деси у једном стану, сат и по после нечије смрти. Пошто у филмском језику свака сцена означава известан проток времена, одлучио сам се за једну сцену. Дакле, филмско и реално време се поклапају: неколико људи ухваћених веб камером у једном заокруженом и непрекинутом временском интервалу.
Најлакше је играти на свом терену
Филм је освојио много награда на домаћим и страним фестивалима. Како дочекујете београдску премијеру? Колико је тешко бити добар „на свом терену”?
Сматрам да је управо супротно – најлакше је играти на свом терену. Мене више брине она народна по којој нико није пророк у свом селу. Шалу на страну, направили смокомедију која се тиче наших људи и времена у којем живимо.
Што се тиче фестивала и награда филм је превазишао сва моја очекивања. Фестивал у Карловим Варима, где смо освојили награду за најбољи независни филм, био је одскочна даска за продор филма у свет. Фестивали и жирији су рекли своје, сада да видимо шта ће да каже народ. Судећи по реакцијама на домаћим фестивалима, немамо разлога за стрепњу.
(Политика)
