Прочитај ми чланак
Фото: Flickr/Master Mojo, Tanjug/Danilo Peternek, Telegraf, Profimedia
Криминолог Златко Николић открива за Телеграф како да прочитате „потписе“ балканских криминалаца.
Када чујемо да је неко некоме дигао аутомобил у ваздух или га убио калашњиковим из кола у покрету, не морамо да чекамо саопштење МУП-а да бисмо схватили да је реч о криминалном обрачуну. За ове предрасуде можемо да захвалимо такозваним “мафијашким печатима”, које момци с оне стране закона најчешће користе по неком шаблону, зависно од свог порекла.
Део тог механизма, о ком је за Телеграф причао криминолог Златко Николић, на првом месту су Црногорци – не зато што су најнезгоднији међу мафијашима, већ зато што је њихов метод постао најраспрострањенији.
Како смо могли да видимо небројано пута, они конфликте са својим супарницима у мутним пословима решавају крајње помпезно: подметањем експлозива под аутомобиле оних који су им се замерили.
Крајем јуна 2012. године овако је скончао рођак Андрије Драшковића, Бошко Раичевић (42), када му је непознати нападач, на Дорћолу, кроз прозор аутомобила убацио бомбу, која не само да га је убила, већ су се делови његовог тела налазили свуда около, у радијусу од више десетина метара.
На идентичан начин непријатељи Небојше Јоксовића, сведока у поступку против Дарка Шарића, обрачунали су се са њим усмртивши његовог синовца Радојицу, из Пљеваља, у београдском насељу Беле воде, само десет дана након убиства Драшковића.
Разлог за овакав приступ освети није њихово чувено чојство и јунаштво, већ дистанца с које врло ефикасно, даљинским управљачима, могу да обаве овај прљав и крвав посао. Најјезивије код оваквог потписивања на месту злочина је то што су редовно угрожени и обични грађани, па чак и деца, јер се ови људи не либе да активирају бомбе и у близини школа и вртића.
Баш овакав пример могли смо да видимо пре два дана, кад је испред вртића “Скадарлија” запаљен аутомобил извесног Жарка Вукашиновића, чији је унук Милош (30) од раније познат полицији. Како је сам младић рекао новинарима, он сумња на човека ког је његов отац пријавио полицији због крађе новца.
Претпоставља се да је паљење њиховог аутомобила било опомена да одустану од истраге покренуте против њиховог дужника.
Према речима криминолога Златка Николића, кад је реч о паљењу локала, то већ није црногорски стил.
– Често се дешава да неком дужнику или противнику запале локал, углавном кафић, али ту не треба много мудрости па то може да уради свако. Ово се најпре практикује кад некога треба опоменути да врати дуг, или нешто (не) уради. Исто важи и за подметање пожара на аутомобилима. Осим тога, колико год да су неки потези у овом смислу, карактеристични за поједине криминалне групе, такве поделе се могу направити само отприлике, јер одавно свако користи све методе – истиче Николић.
Да правила одавно не постоје, показују и најновија сазнања полиције, према којима је пре два дана Владимира Карана, на “црногорски начин”, пробала да убије, наводно, босанска мафија.
Говорећи о другим начинима ликвидације оног ко им се замерио, треба поменути сачекуше и дуге и кратке цеви, које криминалцима ни најмање нису стране.
Иако је ово изворно био босански стил, убрзо су упуцавања калашњиковим из возила у покрету постали заштитни знак “Земунаца”, можда зато што су били у спрези са Босанцима, па су имали прилику да “уче од најбољих”.
Од њих су затим почели да “преписују” Хрвати и Албанци, па се последњих година по средству егзекуције не може одмах рећи у чијој режији је она била.
Почетком маја, управо у једној сачекуши, убијен је пензионисани хрватски официр Винко Жуљевић Клица, који је важио за “једног од најопаснијих људи у Загребу“.
Према речима оцевидаца Жуљевић се до места трагедије довезао својим аутомобилом, а када је излазио из њега пришао му је мушкарац на мотору са кацигом на глави и у њега испалио неколико хитаца, од чега један у главу.
Последњи, али не и најмање битни, били би српски криминалци, који воле нешто ризичније епилоге својих сукоба са припадницима других кланова, па се зато претежно држе упуцавања из непосредне близине, која се такође могу изједначити са сачекушама, будући да је њихов предуслов праћење жртвиног кретања.
Убице Николе Бојовића, одлучиле су се да брату Луке Бојовића, приреде овакав крај, кад му је један од њих пришао у сред бела дана у Улици царице Милице и наочиглед бројних пролазника, испалио у њега укупно 15 метака у главу и тело, а затим побегао са лица места.
Кад некога само треба опоменути, хице испаљују у ноге и колена, док “гепековање” и киднаповање такође користе независно од ефекта који желе да постигну, па неретко то да ли ће отета жртва бити пуштена да опомиње друге или убијена, зависи од ње саме – у свакој варијанти идеја је да “служи као пример”.
